Knjige na Androidu
Besplatno instalirajte aplikaciju Knjige na vaš mobilni telefon!
Instaliraj odmah
Ne sada

Džozef O’Konor

Džozef O`Konor rođen je 1963, kao najstarije od četvoro dece. Njegova sestra je poznata pevacica Šinejd O`Konor. Diplomirao je i magistrirao na Odseku za engleski jezik i istoriju na Univerzitetu u Dablinu, nakon čega je nastavio postdiplomske studije na Univerzitetskom koledžu u Oksfordu i živeo u Londonu do 1996. Pisanjem se profesionalno bavi od 1989; deset godina je pisao kolumne za Esquire i Irish Tribune. Njegov prvi roman, Kauboji i indijanci, ušao je u najuži izbor za Vitbredovu nagradu, a najnoviji, Zvezda mora, u najuži izbor za roman godine u Irskoj. Pored književne i neknjiževne proze, piše i scenarije za film i pozorište. Pored ostalih, dobio je i nagrade Sunday Tribune/Henesy kao najbolji književnik i najbolji novi irski pisac godine (1989), Makolijevu stipendiju (1994), Miramaksovu nagradu za najbolji scenario (1995) i nagradu In Dublin Magazine za najbolju novu irsku dramu (1995). Džozef O`Konor živi u Dalkiju, u Irskoj, sa suprugom Engleskinjom i sinom. Intervju za podgoričke Art vijesti Današnji odnosi Engleske i Irske su moderni i opušteni ali dopada nam se da ih pobeđujemo u fudbalu DŽOZEF O` KONOR, SLAVNI IRSKI PISAC I BRAT KONTROVERZNE PEVAČICE ŠINEJD, GOVORI ZA “ART VIJESTI” Irski pisac Džozef O`Konor (1963), pre više od deceniju debitovao je romanom “Kauboji i Indijanci”, i bio je u najužem izboru za Vitbredovu nagradu. Diplomirao je na Odseku za engleski jezik i istoriju na Univerzitetu u Dablinu. Postdiplomske studije je nastavio na Oksfordu, a do 1996. je živeo u Londonu. Piše i scenarije za film i pozorište. Njegova sestra je poznata pevačica Šinejd O`Konor. O`Konorova dva romana “Trgovac” i “Zvezda mora” objavila je beogradska “Laguna”. “Zvezda mora” imala je veliki odjek širom svijeta; za nju je autor dobio italijansku nagradu Acerbi, po izboru lista Irish Post to je roman godine, u Francuskoj je dobio Evropsku književnu nagradu, a prema Nielsen Booktrack to je najprodavanija knjiga 2004. (sa 650.000 prodatih primeraka). Za “Vijesti” Džozef O`Konor je govorio iz Dablina gde živi. “Zvezda mora”je socijalni roman, priča o bogatstvu i siromaštvu. Šta vas je podstaklo da ga napišete? - Imao sam nekoliko namera, zbog toga i različite izazove. Jedna je bila da ispričam dobru priču u kojoj će svako uživati, bez obzira na nacionalnost i koliko puno ili malo čita. Drugi razlog, više privatni, bio je da napišem triler o moralnosti. Svakodnevni moral je dvosmislen. Nije lako u romanima predstaviti stvari jasnije nego što su u onome što zovemo “pravi život”. Ne znači to da ne volim basne, priče za decu, ili legende (ja ih zapravo obožavam). Ali, njihov me jednostavan pogled na svet čini nekako skeptičnim. One su strašno nepoštene u opisu života onakvog kakav jeste. Šta je istinski dobro, a šta zlo, teško je reći, jer fikcija, kao i sva umetnost ima značajan udeo u iznalaženju odgovora, ali nije od posebne koristi moral po kome, kao u kaubojskim filmovima, dobar junak nosi beli šešir, a zao crni. Međutim, ne kažem da nema objektivnog dobra i objektivnog zla. A oni ispočetka nisu uvek jasno vidljivi, prepoznatljivi. Potrebno je da mi o tim stvarima “razmišljamo” malo dalje od dnevnog bombardovanja medijskim slikama, TV vestima, internetom, filmovima, pop muzikom, jer nas njihov efekat ograničava u razmišljanju o tome. Nema sumnje da su neke stvari stvorene u tu svrhu. Nerazumljiva je stvar, da je napredak visoko idealizovan, a pri tom se siromašni i marginalci opisuju kao svete figure, koje nikada nisu činile loše stvari. To je krenulo sa Dikensom i takvo mišljenje i dalje preovladava. Smatram da je to prilično sumnjiv pristup. To je, smatram, druga strana medalje, reći da je siromaštvo dobro za ljude: ono ih čini nemim, pasivnim i pokornim. Kakav podsmeh! Mislim da siromaštvo nije dobro za ljude i da je apsolutno zlo. Ono ponižava, okrutno je, uslovljava nedostatke, uništava moralne norme potrebne društvu radi vere, ako se ikada takva pojava prebrodi. Siromaštvo je rak, i kao svaki rak ono boli. To sam i imao na umu dok sam pisao o siromašnim likovima. “Zvezda mora” je takođe priča o gladi, velikoj gladi koja je zaista postojala u Irskoj? - Oprostite mi što ću opširno odgovoriti na ovo pitanje, jer smatram da ste naglasili nešto što je od izuzetne važnosti. Knjiga se temelji na istinitim događajima, velika irska glad je stvarni istorijski događaj, koji se desio između 1845. i 1851, ali o tome nije postojalo mnogo književnih djela. Istakao bih na početku da je “Zvezda mora” roman sa kolekcijom likova i da nije primarno reč o meditaciji nad tim periodom irske istorije kao takve. Njegova pravila, nijanse, boje i preokupacije opisujem u romanu, a ne istoriografiju, koja je veoma naznačena za čitaoce romana. Ali bio bih malo nepošten kada bih rekao da to nije knjiga o velikoj gladi. Pokušao sam da od velike gladi napravim lik, gotovo da je spasim od statistike, od njene hladne procene masovne smrti, ali i od lažnog predstavljanja u propagandi. Tišina koju istoričar kulture Teri Iglton, pominje u odnosu prema irskoj gladi delom je posledica etičke opasnosti i kompromisa koji dolazi u pokušaju da se piše književno delo o tako užasnim događajima. Opasnost se javlja i u trivilizaciji iskustava, od distanciranja od tih događaja ili okretanja ka pukom istorijskom bekgraundu, kroz pozorišne komade, scenarije, ili zapravo prekomernom upoznavanju kako bi se usled toga smanjile traume. Moramo biti svesni da je preko milion ljudskih duša umrlo usled velike gladi; manipulisati njihovim iskustvima, praviti od toga građu, preobratiti je u roman je najblaže rečeno moralno pitanje. Neki događaji nas prisiljavaju na muk. To je za shvatiti, naravno, ali tišina nije uvijek odgovor. Svako ljudsko društvo koje je bilo kada postojalo imalo je muškarce i žene čiji je posao bio da pričaju priče. Nama su te priče potrebne, bilo da ih znamo ili ne. Oni su deo procesa kojim pronicanje na kraju postaje moguće. Postoji duboka ljudska potreba da upamti autentično i po meni ta potreba se može ponekad sresti i u intimnom prostoru fikcije. Pišete o događajima iz 19. veka, ali vaša priča je veoma moderna. Jesu li ljudska društva u suštini ostala ista? - Sigurno je da nisu, ali uvek postoje nekakve sličnosti. Najbolji način za mene, da odgovorim na Vaše pitanje je rečenica koju Lejdi Meredit u “Zvezdi mora” izgovara željnom romanopiscu Grantliju Diksonu: Umetnik nije samo dokument, u realnosti on postaje vrsta udice. Smatram da je “Zvezda mora” u suštini najmoderniji roman koji sam do sada napisao. Činjenica da je radnja udaljena od nas, ne bi trebalo da nas natera da razmišljamo da je to doba okončano. U suštini, ako bih ovaj roman tematski sažeo, rekao bih da je to knjiga o ratu, rasizmu, seksizmu, moći, nejednakosti, velikom kretanju izbeglica, uslovima u kojima terorizam postaje moguć, kako se to čini. Mislim da je nešto rečeno i o vrstama odnosa, o roditeljstvu takođe, o idejama muškosti i ženstvenosti, o seksualnom zadovoljsvu: i sve to na način u kome su uloge prirodne. Što se tiče gladi, ta tužna istina je daleko, ali danas je daleko više ljudi gladno, nego što se od toga u Irskoj patilo četrdesetih godina 19. veka. Vidite, taj svet koji sam opisao u knjizi, zapravo je bliskiji nama danas. I kao što Vilijam Fokner reče: “Prošlost nije završena. To čak nije ni prošlost”. Roman “Trgovac” je takođe tragična priča. Zašto pišete isključivo o tamnim stranama ljudske sudbine? - Najpre bih istakao da je tamna strana ljudske sudbine veoma interesantna tema. Ali, više od toga, smatram da nijedan romansijer ne bira svoju temu, već tema bira njega. U svakom slučaju ja lično ne vidim ova dva romana kao tragedije, već kao knjige o ljudima u pokušaju da budu dobri u svetu koji je ponekad zao. Varljivo je kada ljudi izaberu dobrotu, ali ako pogledate pažljivo, videćete da se to dešava svakodnevno. Bombardovani smo idejama da je svet moralno bunjište, da su ljudi zli, nasilni i glupi. Ja mislim da nije tako. Ljubav pobeđuje na više načina - u našim porodicama, među prijateljima, među onima o kojima se brinemo. Svakoga dana mi se zbog nečega žrtvujemo, i to je naša istinska priroda. I naravno, o dobroti je teže pisati nego o zlu, ali je interesantan izazov. Vi ste tvorac i urednik romana “Jejts je mrtav”, koga su napisali 15 irskih pisaca. Kod nas su prevedene knjige “Finbar hotel” i “Žensko veče u hotelu Finbar”. Koliko je knjiga “Jejts je mrtav” slična ovim dvema knjigama”? - “Jejts je mrtav” je roman koji su pisali 15 irskih pisaca, pisan je u okviru projekta za Amnesty International. Evo kako je to izgledalo: prvo poglavlje (napisao ga je Rodi Dojl) dato je piscu drugog poglavlja, koji je nastavljao priču i ta dva poglavlja potom je prosleđivao autoru trećeg poglavlja i tako dalje. Razlikuje se od dve knjige o hotelu “Finbar” (ja sam učestvovao u jednoj od njih), po tome što je “Jejts je mrtav” roman, a pomenute dve knjige zbirke međusobno povezanih priča. Niko se nije složio s tim da je knjiga “Jejts je mrtav” velika književnost, ali je sjajna zabava. Kritika poredi Vaše romane sa Konradovim i Dikensonovim delom. Slažete li se? - Pa, kritika često ima potrebu da poredi romane, a ja ne znam zašto. Ta pojedinačna poređenja su ekstremno laskava u smislu da volim to što čine junaci dva romana, a da ne znam ko je ispravniji u tome. Ako bih morao da odaberem neki drugi glas, drugog velikog gorostasa, uticajnog na moje pisanje, bio bi to Servantes, za koga smatram da je otac moderne fikcije. Ne možete biti Dikensov fan, a da niste takođe i Servantesov fan. To vam je kao kada se kaže “Volim Roling Stonse ali ne volim Madi Voters!” Tako da je Servantes izvor svega. Milan Kundera je rekao: “Romansijer ne treba nikome da odgovara, samo Servantesu”. Jedna od knjiga koju bih poneo na pusto ostrvo je novi engleski prevod “Don Kihota” koji je uradila Edit Grosman, sa predgovorom Harolda Bluma. Servantes je svetu darivao ideju da roman treba da poseduje vrstu tajne arhitekture, ta prozna vrsta postojala je u engleskoj prozi 19. veka, ja sam je dosta proučavao i pokušao da ispravno prihvatim njen bekgraund za moje romane. Nisam puno voleo te romane kao student na dablinskom Univezitu, i kasnije na Oksfordu. Sada, odjednom nalazim da volim te dobro upakovane priče iz ere kada su romani bili još relativno mlada forma. Rani romansijeri su, pretpostavljam, imali pravo na grešku, i ja sam bio ponesen tim poletom u njihovim delima. Postojalo je mišljenje, za vreme tog perioda adolescencije engleskog romana, da reči mogu oslikati u potpunosti sve. Autori su bili veoma istrajni u jezičkim ambicijama. Dikens, Džordž Eliot, sestre Bronte bili su hrabri pisci, bez bojazni za različite likove ili istinske istorijske događaje. Radnja je bila epska, a narativne tehnike nisu bile smele. Neki romani našeg doba čine mi se vodnjikavi kada ih uporedim. Ja sam pozajmio neke tehnike za moj roman, kao što je bliskost melodrami, ilustracije, itd. Irska je postala slavna, kako nedavno reče Vaš kolega iz Dablina Hjugo Hamilton, zahvaljujući svojim piscima, umetnicima, muzičarima, a ne kroz ratove ili ekonomiju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka Irci su bili poznati najviše kao teroristi, ali osamdesetih promene su počele sa U2... - Da, taj podvig Iraca u umetnosti je fenomenalan, naročito što je u pitanju tako mala zemlja. Koliko je egzil u prošlosti, a i danas, bio deo života Iraca? - Bio je glavni dio irskog života u prošlosti, čak i do moje rane mladosti. Danas vrlo malo Iraca emigrira, a oni koje odlaze čine to iz ličnih razloga, ne zbog ekonomskih neophodnosti. Mi imamo punu zaposlenost u Irskoj i jednu od najuspešnijih ekonomija u Evropi, tako da ne postoji više realna potreba za emigriranje. Kakvi su današnji odnosi Irske i Engleske? - Smatram da su zdravi, moderni, opušteni sa međusobnim uvažavanjem, ali naravno dopada nam se da ih pobeđujemo u fudbalu. Da li je i danas jaka težnja Iraca za ujedinjenjem, stvaranjem države na celom ostrvu? - Ne, ne mislim da je tako, ali zavisi i od toga kome postavljate ovo pitanje. Neki su veoma čvrsti po tom pitanju, a ja bih rekao da su u manjini. Ja lično nemam mnogo osjećaja za to šta znači biti iz Sjeverne Irske i nikada nisam proveo tamo puno vremena. Postoje mnoge kulturne razlike među ljudima sa severa i sa juga, koje će nas do izvjesnog stepena uvek duboko deliti, bez obzira na zakoniti status tog dijela Irske. Ali, ne smatram da to treba u potpunosti ignorisati. Odrasti u okruženju gde je tako užasno nasilje postalo moguće u svakodnevici, i to na manje od hiljadu milja od mog doma u Dablinu je izuzetna stvar. U drugu ruku, ne dopada mi se zamisao da pisci moraju da pišu o svemu tome. Pisci najpre treba da budu iskreni prema imaginaciji. To nije samo estetička dužnost, već takođe moralna i politička. Verujete li u ideju ujedinjene Evrope? Moje je mišljene da će ljudi iz Istočne Evrope uvek biti siromašni rođaci zapadnjaka... - Pa, verujem naravno u ujedinjenje, iako me ne mogu ubediti tekući predlozi za ustav EU. Lično, smatram da je dužnost svih zapadno-evropskih nacija da prihvate doseljenike; mi u Irskoj svakako bi trebalo da prihvatimo više imigranata nego što ih imamo. Ako naša istorija to podrazumeva, to mora biti tako. Mi u razvijenom svetu moramo se potruditi da shvatimo da nejednakost na planeti nije stvar nesrećnog slučaja već planova. Afrika je siromašna, jer moćne zemlje koriste njene izvore i mnoge ljude. Stvorili smo prosjake i otimali od nezaštićenih društava, a sada im delimo milostinju kao pomoć. To je kao kada vam neko pokrade kuću i onda želi da vam proda vaše vlasništvo. Ne možemo nastaviti da se pretvaramo kako se protivurečnosti u ljudskom društvu mogu rešiti privremenim radnjama, ličnom brigom ili “pomoći”. Ono što se zahteva je redistribucija svetskih dobara i izvora bogatstva. Verujem da će se to desiti. Ako se ne desi, uništićemo sami sebe. Krize nas čine jačima - Nisam po prirodi zagovornik teorija zavere, ali da sam, verovao bih da je negde u središtu svetske vlade birokratija kojoj je drago da svi mi gledamo “Gospodara prstenova”, radije nego što bismo razmišljali o moralnosti i svetu u kome živimo. Više od ustaljenog shvatanja bogatstva i siromaštva, moja knjiga postavlja pitanje šta je moral? I da li se moral primjenjuje u situacijama socijalne oskudice? Za bilo koju normalnu etičku normu u zoni katastrofe, odgovor je “ne znam”. Šta je zapravo normalna etika? Ja nikada nisam doživeo situaciju da mi deca umiru od gladi. A da jesam, ne znam kako bih se ponašao. Da li bih krao? Nema sumnje. Da li bih varao? Apsolutno. Da li bih lagao i krao za hranu? Da li bih ubio da spasim život svog deteta? Moje pitanje je: zar vi ne biste? Krize nas čine jačima, i ponekad takve aktivnosti su duboko dvosmislene. Poznato nam je i iz našeg doba da neki ljudi kroz katastrofe postaju izuzetno hrabri, milostivi i nesebični. Ali takođe znamo, mada možda i ne diskutujemo o tome, da svi tako i ne čine. Je li slabija i plašljivija osoba manje humana od heroja? Ne mislim da je tako. Plašljivci treba da upamte to. Ponekad treba da saslušamo više njihovih priča, jednako kao što slušamo priče o hrabrosti i otmenosti. O irskoj velikoj gladi - U doba velike gladi jedna desetina od cele irske populacije je umrla. Čitava područja bila su prazna. Gusto naseljena sela nestala su gotovo preko noći. Kako beskrajnost takve kataklizme prevesti u reči? I šta učiniti u tom slučaju, kako zadržati pažnju čitalaca da ih pri tom ne iznure beskrajni opisi patnji, ma koliko te patnje, sa istorijske strane, bile tačne? Može li to umrtviti čitanje? Sa tim problemom suočavaju se danas novinari kada pišu ili emituju prilog o katastrofama iz razvijenog sveta: mi smo se privikli na slike patnji, pa veliki je pokušaj opisati ih, jer smo sve više neosetljivi. Isto tako kao što se više objašnjava očevidna amnezija o velikoj gladi, u minulim godinama postojala je u Irskoj vrsta političke neuroze oko toga. Govorilo se da treba upamtiti događaje iz četrdesetih godina 19. veka, da treba izraziti solidarnost sa militantnim republikancima, sa IRA, popustiti mržnji prema Engleskoj i zbog toga podržati terorizam i u našem vremenu. Dok je propaganda uvek kobna i treba joj se odupreti, ja ne prihvatam da je autentična memorija uvek opasna stvar. Upamtiti autentično, znači uvek poraziti propagandu. Vujica Ognjenović

Knjige koje je pisao(la) Džozef O’Konor