Petar Petrović Njegoš

Petar II Petrović Njegoš je bio jedan od najvećih srpskih pesnika, vladar Crne Gore i vladika. Njegoševo najslavnije delo „Gorski vijenac“ u Beču je ocenjeno kao „manuskript genijalnog tvorca“. Druga njegova važna dela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“.

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 13. novembra 1813. godine na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.

Rade je proveo detinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Svetković i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gde ga je starešina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje.

Stric je, ranije, za nasljednika spremao Đorđija Savova, Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Vladika Petar ga je za svog naslednika proglasio 20. januara 1827. Želeo je da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, nemački. engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajlija. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju.

Posle stričeve smrti, 1831, Njegoš se zakaluđerio vrlo mlad i primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog naslednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori.

Godine 1833, putovao je u Petrograd, gde je zavladičen.

Njegoš je bio i verski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on.

Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.

Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umetničkih spomenika, ali i radi lečenja.

Vladika se u proljeće 1850. razboleo od grudne bolesti kojoj je uzalud tražio izlečenje u Italiji, i od koje je i preminuo 10. oktobra 1851. na Cetinju. Na tri dana pred smrt poželeo je poći do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Lekar po kojeg je poslato u Kotor je na pola puta primio vesti da je bolesnik već preminuo. Videći da mu se približava samrtni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj posljednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.

Knjige koje je pisao(la) Petar Petrović Njegoš

Pratite nas i preko Vibera! [ X ]