Šarl Bodler

Šarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.Rođen je u Parizu 1821. godine.

Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador u raznim plemićkim sudovima.

Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. On je kasnije izjavio: „Voleo sam svoju majku zbog njene elegancije”. On joj je kasnije pisao: „U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama”. Njegov očuh je bio strog vaspitač, ali je ipak bio zabrinut za Bodlerovo vaspitanje i budućnost.

Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: „Zgrozim se kada pomislim na te godine ... na tužno detinjstvo, samoću u srcu“. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad neradan. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao „uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan”. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: „Ja ne osećam da imam neko zvanje”. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri.

Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa (sudija), otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće. Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: „Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti“. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja.

To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: „Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste ... on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji”.

Bodler se uskoro vratio recitovanju svojih neobjavljenih pesama i uživao je u dodvoravanju njegovih umetničkih vršnjaka. U dvadesetprvoj godini, dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme on se sastajao sa gospođicom Duval, kćer jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i karikaturiste po imenu Nadar.

Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio. Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru. On se sastao sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci Cveće zla. Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled „Salon iz 1845”. Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav prema budućnosti, jer su „zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi”. Odlučio je da počini samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja.

Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela La Fanfarlo.

Bodler je učestvovao u revoluciji od 1848. Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji. Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u svom detinjstvu, i gotički romani, i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje.

Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali se saosećao sa svojom majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u tridesetšestoj godini pisao joj je: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi“.

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (fr. Les Limbes). Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Bodler, njegov izdavač i štampač, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine.

Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinktura opijum, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu.

Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživeo jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu.

Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug. Rekla je: „Vidim da moj sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti“. Živela je još četiri godine nakon njegove smrti.

Knjige koje je pisao(la) Šarl Bodler