Noćas sam sanjala umornog čoveka.
Sedeo je na ivici kreveta i čitao knjigu.
Legla sam, ustala ujutru,
On se nije pomerio.
Ljudi su dolazili na na moja vrata.
Raspitivali se pored koga se to budim.
Ja sam govorila da sam sama.
Provučem se, izađem napolje
I ostavim ih da blentavo stoje.
On je i dalje sedeo sam.
Proćelav, crn i ostareo,
U sivom odelu.
Držao je knjigu u ruci
Pored svetlog prozora
I velikih, belih zavesa.
U noći
Doterujem se pažljivo,
Sređujem kosu,
Nameštam dekolte.
Šminka savršeno sakriva.
Izlazim i ponovo ti se vraćam.
Ne primećuješ.
Samo sediš i čitaš.
Autorka: Ana Veselinović
