Sergej Jesenjin - Pismo ženi

By urednik, Sat, 01/01/2011 - 16:00

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi.

Vi niste znali
Da usred tog blata,
U životu sto biju vetrovi,
Zato se mucim, sto neshvatam,
Kuda nas nose sudbe tokovi.

Licem u lice,
Lice se nevidi.
Veliko se vidi na ostojanju.

Kad more kipi od hridi,
Brod je u kukavnom stanju.
Zemlja je brod!
Odjednom neko
Velicanstveno brod upravi
U pravi orkan bure, preko,
K novom životu, novoj slavi.

Ali ko od nas na palubi golemoj
Padao nije, uz psovke i bljuvanje?
Malo je iskusnih, sto nemo
I junacki podnose ljuljanje.

Tada i ja
U divljoj buci,
Al zrelo znajuci znanje,
Sidjoh na brodsko dno u muci,
Da ne gledam ljudsko povracanje.
To dno je bilo,
Ruska krčma, dim.
I ja nad casom klonuh u miru,
Da, ne pateci ni za kim,
Utopim sebe
U pijanom viru.

Voljena moja!
Muci sam vas,
Videla se seta
U oku sto zebe,
Dok sam naocigled sveta
U skandalima traci sebe.

Ali niste znali
Da usred tog blata,
U životu sto biju vetrovi,
Zato se mucim, sto ne shvatam
Kuda nas nose sudbe tokovi.

Related Authors
Topics
Article Type

Comments