Možda je ponekad bolje prećutati istinu. Ili slagati laž. Ili ih oboje zaboraviti. Možda je najbolje govoriti iz srca. Onda kad razum ćuti. Ili pričati iz razuma onda kad srce izgubi snagu. Sve u svemu, prećutis li, kukavica si. Kažes li, lajavac si. Ne, kako god da uradis, to si ti, ili kopija tvoje ličnosti. Kopija koja ne zeli da pristane na onaj deo sebe koji je realan.
Lakše je prihvatiti imaginarne činjenice, nego rasuđivati stvarne događaje. U glavi stvoriš muziku po kojoj igraš tokom čitavog života. Nekad je ona d-mol, ponekad vesela, ali bitno je da je potpis tvoj. Da ritam pristaje tvom raspoloženju, bilo da je na plejbek ili uživo. Nauči korake, brze ili spore. Kad se zbuniš nastavi kao da se ništa nije desilo. Ne može niko da prekine traku ili da skloni ploču sa gramofona. Ti upravljaš, i sve dok si sam sebi kovač svoje sudbine moći ćeš da kažeš da živiš.
Ponekad u životu prvo moraš da prođeš kroz neke stvari da bi iz njih izvukao pouku. Surovo, zbunjeno i nikako dobar način za razumevanje života. Opet načinimo istu grešku. Opet popustimo, krenemo istim putem. Opet nas povuče isti miris uspeha, pa nas opije gorak ukus kajanja. Da li nas je želja za tronom otuđila? Da li nam je oduzela sposobnost da shvatamo, volimo i praštamo? Šta nas toliko činim srećnim, da li pomisao da ćemo možda biti prvi, ili to što ćemo biti bolji od ostalih. Šta ako ne budemo prvi, šta ako padnemo, ogulimo kolena, ili ono najgore, ne dignemo se. Ne može to toliko da nas zadovolji. To nije smisao života. Smisao je negde dublje.
Zaviri, oslušni. Stavi desni dlan na levu stranu. Zažmuri, ugasi glasove u svojoj glavi. Samo slušaj tu simfoniju zvukova koje izvodi tvoje srce. Nema ništa vrednije od pomisli da si zaslužan za nečiju sreću. Makar tvoja zasluga bila hiljaditi deo sreće te osobe. Samo, žalosno je što ne možemo time da se pohvalimo. Prvo kažemo hop pa tek onda skočimo, jer nemamo za koga da se uhvatimo. Sebično čuvamo sve za sebe. Mada, i ako mozda spadaš u grupu onih koji su spremni da daju sebe vrlo često ćeš naići na osudu. Pružiš ruku, ali nema ko sa druge strane da te prihvati. Odbije se kao elektricitet. Znači, niste plus i minus. I onda, vredi li biti svoj čovek ako tuđa persona više vredi?
Kažu kako činis, tako ti se vraća. A šta ako i pored sve tvoje volje da poveruješ u to, neka viša sila koja svira kontrabas čini da se osećaš drugačije. I trudiš se da neguješ tradiciju lepog ponašanja, bontona i drugih priručnika za srećan život, ali to izgleda nije bestseler, i ljudi to ne žele da prihvate, jednostavno ni rasprodaja ne pomaže. Možda samo treba da činiš stvari po svom nahođenju, ubaciš ranije spomenut priručnik u redove tvojih zapisa, pa možda neko nekad poželi da obriše prašinu sa njega.
Mnogo tražimo od života, nismo ni svesni prolaznosti naših bezvrednih ličnosti. Mi jednostavno nikada nismo dovoljno srećni. Ako nađemo detelinu s četiri lista fali nam potkovica, ili obrnuto. A jedino što nam fali da bi bili srećni je da malo pomerimo graničnik. Da se zadovoljimo malim stvarima od kojih inače i živimo, samo nam je svest o tome na zabrinjavajućem nivou. Sat otkucava, prođe bezbroj krugova, zastane pa krene. Nekad nam se čini da je zaista spor, a ponekad da previše žuri. Ko bi nam udovoljio. U toj borbi sa vremenom, borbi za egzistencijom, prođe nam život. Uočiš prvu boru, prvi težak korak. Prvi ozbiljan problem. Prvu šaku lekova. Prvi teški uzdah i onaj najteži, poslednji. Okreneš se, i shvatiš da si proćerdao život ni u šta. A Bog ti je dao šansu. Pružio ti je priliku, bacio klupko, a na tebi je sve ostalo. U većini slučaja, razmotaš ga u pogrešnom pravcu, sapleteš se o svoje korake. I kad nemaš izbora priključuješ se suprotničkom taboru. Upadneš u mašineriju, i ne smeš da napustiš proces rada, jer znaš da ako to učiniš razorićeš kariku od niza nula. Zavaravaš sebe da si uspeo, a naposletku svi smo škart.
Zaboravljamo prave vrednosti, ono zbog čega smo stvoreni. A kad dođes do kraja lavirinta shvatiš da problemi koje si imao, i koji su za tebe bili najgori, ustvari su ništa, nasuprot onima koji su te sad snašli. Najgore je što ljudi, koji zaista imaju ozbiljne probleme, kojima život visi o koncu i koji su u rukama sudbine, onih dobre volje i dubokog džepa, imaju više želje za životom. Borci su, hrabri su, i svesni su. Svesni da postoji samo ovaj trenutak, juče je prošlo, a nigde nema svetla na kraju tunela, da bi bili sigurni da će sutra dočekati. Postoje i oni koji su izgubili bitku sa životom. I šta mi onda tražimo?
Niko nema savršen život, i niko se nije rodio pod srećnom zvezdom. Svaka priča i sličnost sa stvarnim događajima je izmišljena. Ne postoji savršenstvo. Sami biramo svoj put, i sami koračamo istim. Ne možemo uvek da krivimo druge za naša spoticanja. Sam hodaš, sam padneš. Niko ti neće pružiti ruku da ustaneš. Niti će te pitati kako si. Ali kada uspeš, to ti neće oprostiti. Tvoj uspeh je njihova Ahilova peta. I tvoj život je njihova molitva. Zato nikad nemoj da dozvoliš da te gaze. Nemoj da dozvoliš da zavire u tvoje srce. Da ukradu formulu za osmeh na licu. Samo im pružaj rezultate svoje unutrašnje borbe. I kad ti se vrišti na sav glas, ćuti. I kad ti se plače, vrati suze natrag. Osmeh je tvoje oružje, snaga tvoje drugo ime, a uspešan čovek, u najtežoj oblasti postojanja – životu, tvoja lična karta.
Autorka: Aleksandra Vojnović
