Jedna trećina pesnika zaposlila se u pošti. Oni su tada očekivali, ono što uostalom svi očekuju od državne službe, platu dovoljnu za hranu, prostitutku mesečnicu i nedovoljnu količinu domaćeg vina.
Trećina je nosila nekakva džepna izdanja zbirke nekakvog pesnika oštrog jezika, koji je u svojoj osnovnoj rečitosti cenio umetnost ratovanja, onda oblo žensko telo i jednu, za njega posebnu reku. Stihotvorio je u tome svom naklapanju pojmove koji su zaudarali na retka ljubavna pisma, na osnove teorije prava i metaforom je reku opisivao strujnim kolom. Taj pesnik je trećini bio putokaz, njegova zbirka nalik turističkom vodiču, i samo njeno postojanje je trećini dodavalo arhetipsko osećanje vrednosti, ono koje je po nekim teoretičarima u stvari žena.
Kada su se jednoga dana, u sasvim neizazvanoj raspravi dotakli suštine, jedan od trećine je prvo spalio zbirku a potom i sebe. Ostatak trećine, koja sad vise nije bila čitava trećina, je na ovaj revolutivni potez gledao sa nesvrsishodnim besom, potom idealizujući postupak, shvatili su da neko ipak poznaje materiju. Ili ne poznaje. Narednih dana trećina je postala četvrtina, potom osmina, pa šesnaestina a onda pedesetina.
Pedesetina je napisala pesmu, svaki po jednu, dakle dve. Potrošili su dve plate, dve mesečnice, dve buteljke i počeli ipak da vajaju, jer poezija, uglavnom, izgori.
Autor: Marko Jovanović
