Čitanje svakodnevice

Ovo je knji­ga o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu u sa­vre­me­nim dru­štvi­ma. Usred­sre­đe­na je na one pri­zem­ne, ”do­sad­ne” vi­do­ve sva­ko­dnev­no­ga (ono­g što Fran­cu­zi na­zi­va­ju le qu­o­ti­di­en, s vi­še pre­ci­zno­sti ne­go što ima en­gle­sko everyday o ko­ji­ma su te­o­rij­ski raz­mi­šlja­li evrop­ski kri­ti­ča­ri po­put An­ri­ja Le­fe­vra, Mi­še­la de Ser­toa, Zig­fri­da Kra­ka­u­e­ra i Mar­ka Ožea, ali ko­ji­ma je po­klo­nje­no re­la­tiv­no ma­lo pa­žnje u an­glo­fo­nom proučavanju kulture. Kao što već i na­slov ove knji­ge su­ge­ri­še, njen cilj je da na­gla­še­no te­o­rij­skom ka­rak­te­ru ne­dav­nih pi­o­nir­skih ra­do­va iz obla­sti pro­u­ča­va­nja sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta[1] pri­do­da po­drob­nu ana­li­zu i tu­ma­če­nje pro­sto­ra, prak­se i mi­to­lo­gi­je sva­ko­dne­vi­ce. Da­ka­ko, je­dan od glav­nih ar­gu­me­na­ta ove knjige upra­vo je to da je sva­ko­dnev­no uvek već pro­tu­ma­če­no: na­čin na ko­ji se ono ži­vi ne da se odvo­ji­ti od na­či­na nje­go­vog pred­sta­vlja­nja u ar­hi­tek­tu­ri, di­zaj­nu, ma­te­ri­jal­noj kul­tu­ri, me­di­ji­ma, po­li­tič­kom go­vo­ru, na fil­mu, te­le­vi­zi­ji, u li­kov­nim umet­no­sti­ma i fo­to­gra­fi­ji.br /Ova knji­ga is­tra­žu­je na­či­ne na ko­je, kroz prak­su i pred­sta­ve sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, već ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja do­la­ze do iz­ra­ža­ja va­žne pro­me­ne u za­pad­nim dru­štvi­ma, kao što su pri­va­ti­za­ci­ja jav­nih slu­žbi, de­re­gu­li­sa­nje tr­ži­šta, me­na­džer­ska re­vo­lu­ci­ja na rad­nom me­stu i pro­mo­ci­ja ku­će­vla­sni­štva. Ja že­lim da po­ka­žem da je sva­ko­dnev­ni ži­vot po­stao po­pri­šte jed­ne no­ve vr­ste ‘post-po­li­tič­ke’ po­li­ti­ke, u ko­joj se sva­ki­da­šnje spa­ja sa po­li­ti­kom na raz­ne ne­pri­met­ne ali svepro­ži­ma­ju­će na­či­ne. Mno­gi pri­me­ri o ko­ji­ma ov­de di­sku­tu­jem bri­tan­ski su, ali se u knji­zi bri­tan­ska i ame­rič­ka kul­tu­ra če­sto upo­re­đu­ju. U do­ba sve ve­će in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­je sa­mog pred­me­ta kul­tu­ro­lo­škog pro­u­ča­va­nja, ja že­lim da po­ka­žem ka­ko su, po­red sve­sti o ra­stu­ćoj glo­ba­li­za­ci­ji sva­ko­dnev­ne prak­se, iz­u­ča­va­nju pri­zem­ne sva­ko­dne­vi­ce neo­p­hod­ne i kon­kret­nost i spe­ci­fič­nost. U spi­si­ma mno­gih za­čet­ni­ka te­o­ri­je sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta (Le­fe­vr, Ser­to, si­tu­a­ci­o­ni­sti) Pa­riz je po­slu­žio kao lo­cus clas­si­cus, a vi­še mo­jih stu­di­ja po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va je ve­za­no za Lon­don, grad sve iz­ra­zi­ti­jeg glo­bal­nog ka­rak­te­ra, či­ji sva­ko­dnev­ni ži­vot ipak još uvek ima svo­je po­seb­ne pre­de­le i mi­to­lo­gi­je. Ja tre­ba da po­ka­žem da su sva­ko­dnev­ni pro­sto­ri – kan­ce­la­ri­je, call cen­tri, si­ste­mi pod­zem­nih že­le­zni­ca, uska gr­la sa­o­bra­ća­ja, no­vi gra­do­vi, pred­gra­đa, auto­pu­te­vi i na­se­lja s tip­skim ku­ća­ma – za­hva­će­ni glo­bal­nim pro­ce­si­ma sve i kad osta­ju ve­za­ni za lo­kal­ne uslo­ve i isto­ri­ju ko­ji se ne da­ju la­ko eli­mi­ni­sa­ti.br /Uvod, ”Če­ka­nje u re­du, studije kul­tu­re i sva­ko­dne­vi­ca”, po­či­nje obič­nim sva­ko­dnev­nim is­ku­stvom – če­ka­njem auto­bu­sa – i slu­ži se nji­me da uka­že na či­nje­ni­cu da po­jam sva­ko­dne­vi­ce u aka­dem­skom, me­dij­skom i po­li­tič­kom dis­kur­su če­sto za­ne­ma­ru­je ili za­ma­glju­je ono što je spe­ci­fič­no sva­ko­dnev­no. Knji­ga se po­tom de­li na če­ti­ri glav­na odelj­ka, od ko­jih se sva­ki ba­vi po­seb­nim ti­po­vi­ma stvar­nog i dis­kur­ziv­no iz­ra­že­nog pro­sto­ra. Po­gla­vlje, ”Rad­ni pro­stor – ži­vot u kan­ce­la­ri­ji i pu­to­va­nje na po­sao”, is­tražuje na­čin na ko­ji se pred­sta­vlja kul­tu­ra ra­da i pu­to­va­nje na po­sao u kon­tek­stu ne­dav­nih pro­me­na u neo-li­be­ral­nim, glo­ba­li­zo­va­nim eko­no­mi­ja­ma. Tre­će po­gla­vlje, ”Ur­ba­ni pro­stor – mi­to­vi i zna­če­nja sa­o­bra­ća­ja” ras­pra­vlja o pre­o­vla­đu­ju­ćim mi­to­vi­ma o vo­zi­li­ma i pe­ša­ci­ma u od­no­su na pi­ta­nja po­li­ti­ke i jav­ne sfe­re u mo­der­nom gra­du. Če­tvr­to po­gla­vlje, ”Nemesta – su­per­mo­der­nost i sva­ko­dne­vi­ca”, razmatra ra­si­pa­nje sva­ki­da­šnje ak­tiv­no­sti ka gra­nič­nim ili pe­ri­fer­nim pro­sto­ri­ma po­put auto­pu­te­va, ser­vi­snih sta­ni­ca i no­vih na­se­lja i istražuje istorijski kontekst i kulturnu politiku tih navodno neoznačenih okruženja. Pe­to po­gla­vlje, ”Pro­stor u kome se ži­vi – krov nad gla­vom, tr­žište i sva­ko­dne­vi­ca”, ana­li­zi­ra ide­je i pred­sta­ve o stam­be­nom pro­sto­ru u sa­vre­me­nim ka­pi­ta­li­stič­kim dru­štvi­ma, tvr­de­ći da one slu­že ro­man­ti­zo­va­nju i pri­kri­va­nju sva­ko­dnev­ne stvar­no­sti ljud­skih pre­bi­va­li­šta. Moj za­klju­čak, ”Sva­ko­dne­vi­ca i kul­tur­na pro­me­na”, razmatra ne­u­jed­na­če­no­st raz­vo­ja sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta u glo­bal­nom kon­tek­stu, u ve­zi s ko­lo­ni­ja­li­zmom, te­ro­ri­zmom i so­ci­jal­nim ka­pi­ta­lom.