Fotografija
Odlomak:
Dragi štioče,
evo ti malo neobičnog štiva, moje mozgotvorine. Neobično jer je udrobljeno – svega po malo. Cilj mi je bio malo vas nasmijati, jer je smija svaku uru manje, a drame imamo na pritek – tuge ki duge, bole ki kokakole, a od smija bižimo ki od zmija.
Mali sam pučki pisnik, pisa za svoj gušt, ali se pokazalo da ovakvo štivo ne bi smilo biti sakriveno, pa je veći dio iziša na vidilo kroz popularne Bakove priredbe, a to je najviše potencira prijatelj Braco Ćosić. Tekstovi su većinom naslonjeni na kritiku i satiru, a mnoge pisme na parodiju. Dobar dio tekstova vonjaju na kroniku, a to se posebno može pripoznati u meni dragoj pismi „Randevu pod Topanom”, koja priča o malim, lipim i skrovitim ljubavnim sastancima kako iz prijašnjeg, a tako i iz mog vrimena.
Tu je i sićanje na pokoje imotske serenade i klapsko pivanje. Sitio sam se i naše zaštitnice Gospe od Anđela. Među tekstovima uvukle su se i male beštijice kako ne bi bilo sve satirično. Lik babe Mile, sina Milka i ostali su izmišljeni. Smatram da sam dosta kasno počeo zapisivat pa mi je dosta otišlo u nepovrat, kao što je i u mom gradu isto tako dosta toga otišlo u nepovrat, a da je sve prošlo i prolazi nekažnjeno. Tako su nestale serenade, klape i zborovi. Zatvori se kino – nije važno, nema publike, a tko će prodavat karte; prodaj Dom kulture za vriću manistre; nema plesova – prodaj hotel, nije na atraktivnom mistu. Zatvori granice – nestade popularne imotske pazarne sride; zatvori male dućane, uzjaši na magare. Po jednu brokvu u Glavinu u „Termina”, po manistru u „Lidla”, na rentgen po vezi na Posušje. Zatvori se ili pritvori u betonsko strašilo i stočni pazar – pribaci ga pod jezerac, da bi mogle mliti bezbrojne vitroelektrane… Sve je ovo pomoglo gašenju radnih mista, pa sve uteklo drobom za zalogajom. Osta grad bez ljudi, ostala ekipa za ukapanje ostataka.
Mnogima se ovo neće dopasti jer se uvik nađe dežurni krivac, pa se i ja ne bi na sve ovo potpisa, ali ponesen ričima meni dragog pokojnog Marijana iz Zagorja (Vir) koji je sridom, pun kruškovca, recitira neku od svojih ubojitih pisama, pa bi na kraju reka: „Spjevo Marijo Jurišić – nepismen”. A zašto bi se i potpisa jer koja god se vlada promini, pisnika za grlo dovati. Osobe koje su pripoznale vridnost u mome štivu, svitovale su me da bi se to tribalo stavit u libar, da ga zaborav ne uzme. Tako je lita 2015. u Modrom jezeru ispod Jakičine stine dala ideju i podršku dr. Suzana Anić Kukulj, a svesrdno se priklonili gđa Vanda i gosp. Stipe Bekavac. Bez obzira na ishod – hvala im od srca.
Braco
Dragi štioče,
evo ti malo neobičnog štiva, moje mozgotvorine. Neobično jer je udrobljeno – svega po malo. Cilj mi je bio malo vas nasmijati, jer je smija svaku uru manje, a drame imamo na pritek – tuge ki duge, bole ki kokakole, a od smija bižimo ki od zmija.
Mali sam pučki pisnik, pisa za svoj gušt, ali se pokazalo da ovakvo štivo ne bi smilo biti sakriveno, pa je veći dio iziša na vidilo kroz popularne Bakove priredbe, a to je najviše potencira prijatelj Braco Ćosić. Tekstovi su većinom naslonjeni na kritiku i satiru, a mnoge pisme na parodiju. Dobar dio tekstova vonjaju na kroniku, a to se posebno može pripoznati u meni dragoj pismi „Randevu pod Topanom”, koja priča o malim, lipim i skrovitim ljubavnim sastancima kako iz prijašnjeg, a tako i iz mog vrimena.
Tu je i sićanje na pokoje imotske serenade i klapsko pivanje. Sitio sam se i naše zaštitnice Gospe od Anđela. Među tekstovima uvukle su se i male beštijice kako ne bi bilo sve satirično. Lik babe Mile, sina Milka i ostali su izmišljeni. Smatram da sam dosta kasno počeo zapisivat pa mi je dosta otišlo u nepovrat, kao što je i u mom gradu isto tako dosta toga otišlo u nepovrat, a da je sve prošlo i prolazi nekažnjeno. Tako su nestale serenade, klape i zborovi. Zatvori se kino – nije važno, nema publike, a tko će prodavat karte; prodaj Dom kulture za vriću manistre; nema plesova – prodaj hotel, nije na atraktivnom mistu. Zatvori granice – nestade popularne imotske pazarne sride; zatvori male dućane, uzjaši na magare. Po jednu brokvu u Glavinu u „Termina”, po manistru u „Lidla”, na rentgen po vezi na Posušje. Zatvori se ili pritvori u betonsko strašilo i stočni pazar – pribaci ga pod jezerac, da bi mogle mliti bezbrojne vitroelektrane… Sve je ovo pomoglo gašenju radnih mista, pa sve uteklo drobom za zalogajom. Osta grad bez ljudi, ostala ekipa za ukapanje ostataka.
Mnogima se ovo neće dopasti jer se uvik nađe dežurni krivac, pa se i ja ne bi na sve ovo potpisa, ali ponesen ričima meni dragog pokojnog Marijana iz Zagorja (Vir) koji je sridom, pun kruškovca, recitira neku od svojih ubojitih pisama, pa bi na kraju reka: „Spjevo Marijo Jurišić – nepismen”. A zašto bi se i potpisa jer koja god se vlada promini, pisnika za grlo dovati. Osobe koje su pripoznale vridnost u mome štivu, svitovale su me da bi se to tribalo stavit u libar, da ga zaborav ne uzme. Tako je lita 2015. u Modrom jezeru ispod Jakičine stine dala ideju i podršku dr. Suzana Anić Kukulj, a svesrdno se priklonili gđa Vanda i gosp. Stipe Bekavac. Bez obzira na ishod – hvala im od srca.
Braco
Publisher
- Prijavi se ili registruj da pošalješ komentar
Comments