Pismo galebu

„Mi­lin­ko­vi­će­va po­e­zi­ja je za ča­sne lju­de, sa ja­snim opre­de­lje­nji­ma pre­ma čo­ve­ku; ona je za one či­ta­o­ce ko­ji se ru­ko­vo­de sve­tlo­šću i po­le­tom du­ha, a ne tre­nut­nim za­do­volj­stvom. Ja­sno iz­di­fe­ren­ci­ra­ni sta­vo­vi, ča­sni, vi­te­ški ma­ni­ri do­pri­no­se da se lir­ski su­bje­kat sa istim in­ten­zi­te­tom ra­du­je su­sre­tu sa pri­ja­te­ljem, pro­fe­so­rom i vo­lje­nom že­nom, da ose­ti gor­či­nu Ni­o­bi­ne su­ze i du­bi­nu Or­fe­je­vog uz­da­ha.

Mi­lin­ko­vić je ovom pe­snič­kom zbir­kom po­ka­zao da je mo­gu­će iz sop­stve­nog lir­skog na­bo­ja mi­sli­ti na dru­ge i o dru­gi­ma; da la­ko­ća pe­va­nja do­la­zi iz iskre­no­sti ono­ga ko­ji pe­va i da je iskre­nost iz­ra­že­nog, me­ri­lo i osnov u svim epo­ha­ma i knji­žev­nim prav­ci­ma. [...] Još jed­nom je po­tvr­dio zna­čaj i svr­sis­hod­nost pe­va­nja, a se­be je po­ka­zao kao re­flek­siv­nog pe­sni­ka ja­snih aso­ci­ja­ci­ja, li­ri­ča­ra ko­ji je ovla­dao me­rom, ka­ko u po­gle­du or­ga­ni­za­ci­je sti­ha, ta­ko i u po­gle­du do­zi­ra­nja emo­ci­ja. To je do­pri­ne­lo da nje­go­va po­e­zi­ja bu­de ja­sna, le­pa, sklad­na, sve­ža i mo­der­na isto­vre­me­no.“ (iz pogovora mr Predraga Jašovića)