Udarac viteškom čizmom

U trenu kada agenti kročiše krevetu na kome su ovi ležali – koža lepotice munjevito poprimi zelenu boju, a telo stade da se stanjuje svom svojom dužinom. Čim su šake najbližeg agenta pale na konteova ramena, podižući ga, svetlozelena zmijurina ispod njega zari tanke zube u Lambertengijev vrat. Od ujeda tog čuda Poro Lambertengi zadrhta celim telom. Stavši mirno na noge kraj svog kreveta, nije odavao utisak čoveka koga je ujela zmija. Posmatrao je ravnodušnim pogledom pretres bečke agenture cara Ferdinanda I i Savoje – ovde, na samoj Siciliji, u svom domu. Svi prisutni su uspeli da vide kako zelena zmijurina munjevito otpuzava pod veliki jastuk – i agenta kako hitro podiže jastuk i puca iz okovanog drejsija. U trenu, gmaza nestade, a na beloj perini ostade trag pogoretine i tanak stub dima posle ispaljenog zrna. Na crnom stolu od ebanovine u konteovoj sobi agenti su zatekli sasušenu ljudsku lobanju, masivni srebrni svećnjak sa svećom zelene boje i gomilu ispisanog papira sa malom srednjovekovnom mapom Francuske. I rečnik čudnog naslova, i još čudnijeg jezika. Na koricama pisaše: Rečnik enohijanskog jezika.