Iza zavese nemirnog sna trapavo i tužno odmiče dan. U jednom motivu radoznalosti, prestaješ da dišeš i osećas me. U danima nevidljivog mira, isparaš pukotine mojih zidina, znak ili pečat, znaci su gneva, oktava shvatanja u talasima emotivnih razapinjanja. U razigranim, krhkim, staklenim kuglama obasjanim noćima, osvetljenim gradovima… Sjaj što prsti u dugim zimskim noćima…… Opširnije…
Hteo si da mi budeš sve ono što nikad nikome nisi smeo biti! Kada si potajno osećao na koži šapat zadovoljstva, koji se penje iz pete u glavu… Hteo si dotaknuti svet oko mene, nečujno i tiho… Ali si ga pokvario! Hteo si… Svojim vrhom, isparao si moje nebo! I video kraj beskraja skriven u… Opširnije…
Rana, kao pukotina u mojoj duši kroz koju se svetlost prelama i slama. Postoji. Još uvek kada zatvorim oči u tišini uma, zaboravljam da sam ljuta zbog mrve srama i krivog puta… Ljubav je čudna! I zato dobro pazi šta mi govoriš. Zaviri u mene, otvori vrata, bez krivice i ljutnje. Za radost, za mladost,… Opširnije…
Zaboravi, jednu stranu mog lica, tamnu ili svetlu, isprošenu pažnju… I imena svih onih godina, kada smo se kleli za bolje sutra. Ukus strepnje zakopan na usnama ošamario nas je preko lica, kao poslednji vojnik kada se probudi, a ne zna šta ga čeka. Zaboravi, ljubav od koje ti u glavi bude drugačije i pre… Opširnije…
Razoružaču te osmehom. A ti odglumi, kao u starom dobrom filmu strategijom nemarnog i veštog pokreta ruku i tela. Savršenstvom sprži svoj ego i pokaži tamnu mrlju, svaki put, kada si uveren u sebe. Govori mi sve ono što prećutiš sebi u situaciji nesavladane životne taštine. Otključaj svoja vrata! Ubij moje snove u kojima su… Opširnije…
Reci mi i znaću… Da sa Dunava galeb nikad ne leti… U srcu ga kao amajliju nosi sačuva u kljunu gorki ukus noći. Nauči me da svoje zasluge skupim, u jednu korpu od snova tešku, kad mi je teško i nemam kome, prospem iz sebe sve snove svoje. Pomozi mi, da ponovo sagradim grad u… Opširnije…
Nikada, ali nikada, nemoj pričati priče, od kojih ne mogu zaspati… Ceo svoj život. Niti stajati, kao jadnik, godinama. Kao čovek koji je spreman da se suoči sa neispričanim pričama i onog osećanja, koje te porazi i pre nego spereš svu prljavštinu sa sebe. Svaki put kada pomeriš šešir otkrivajući od znoja usijano čelo… Svaki… Opširnije…
Dok me glas unutrašnjeg zakerala nosi, u tvojim očima, čekam i poslednju jesen… U zlatnom odelu, u bojama mržnje prema svakom drugačijem životu, čekam i volim ceo svet, plašeči se da mi podsvest ne omekša, na najmanji trzaj, pokret, sumnju, na sve ono što bi pokvarilo i pretvorilo moju ljubav u mržnju. Autorka: Vesna Lačković
Ponekad sretnem dete u sebi, vrišti u snu, pleše u meni… Ponekad stane uz rame moje čujem mu uzdah dug. Leži u meni, srce na dlanu mi nosi. Živi u meni, u mojoj tršavoj kosi. Ja kao stena ćutim i ćutim…Dok kiše i vetrovi huče i lome me samo. Danju i noću stojim i gledam…. Opširnije…
Kraj naše ulice zamišljam, kao san letnje noći! Iza ugla vidim mrak, pomalo umoran od noći. Priđem mu tiho i nečujno samo, zašijem ga prazninom starom.. Dišem… Al’ dah ne prolazi kroz mrak. Osećam nebo čisto, dok mrak mi se na glavu penje, pomalo lenj, čujem kako stenje. Iscedim iz njega slike tvoje, otkinem parče… Opširnije…
