Knjige na Androidu
Besplatno instalirajte aplikaciju Knjige na vaš mobilni telefon!
Instaliraj odmah
Ne sada

Pepeo

29.01.2018
Krenuo sam dole. Uhvatio sam klinačku putanju, nesvesno, nešto me navelo na nju. Prepuna vlažnog, žutog lišća, skoro urasla, postala je skoro neprohodna. Klizao sam se, gazio u vodu, blato, i onako sav umazan, omamljen jezdio dole. Samo mi je most bio u glavi, njegova crvena ograda kao utočište, dok se on poput zamka meni činio nikad dalji, nedostižniji i viši. Cigaretu sam izgubio usput, nisam ni osetio. Video sam tek kad sam prstima opipao ispucale usne. To me malo opasuljilo, priznajem. Uključio mi se mozak. Ni na trenutak. Tek toliko da mogu da pomislim na sve. Mlad, promašen. Sve se odvija van mojih želja, nekim svojim zacrtanim putem, uz opaske okoline kako je sve to dobro za nešto. Sam, sasvim sam, izgubljen u nečemu bezočnom, nesnađen u svetu gde mi sve smeta i pogađa poput kamenčića u obraz. Raspao sam se. Kakva pena!? Nije ni do kolena. Neosetno sam postojao. Samo sam osetio kako prolazi trava kraj mene, kako reka neumitno stoji kraj mene, dok joj čujem huk, kako neko pseto ide unazad, isto tako lajući. Neku rupu sam osetio na stomaku. Sve nešto izbija iz mene, događaji se odvijaju preda mnom, kako srećan, ne sam, šetam, u sledećem kadru mrtav pijan se klizam po nekoj mokroj travi, ona me čeka, privija i odmah baca u pijano, gde sedim bespomoćan, gaseći cigaretu u dlan, samo da bih skrenuo misli i bio manje sebičan. Zagazio sam. Osvestilo me, u momentu. Sve odjednom postade pokretno. Ono žuto, olinjalo pseto, krenu napred i poče besomučno da urla. Ja refleksno zadigoh nogavice, poput filmskog lika, ali sam postajao sve više mokar. Osetio sam neobičnu hladnoću i sam sebi postao užasno odvratan. Istrčao sam i potrčao ka mostu sa kog sa kao dečačić bacao kamenčiće i gledao ribe kako plivaju u krug, sagnut između dva crvena praga ograde. Samo se sećam da sam na mostu. Naginjem se napred i vraćam sa blagom vrtoglavicom. Žao mi je. Toliko promašaja u kratkom vremenu. Od tri principa sreće, zacrtanih u srednjoj školi, nemam ništa. Samo sebe! I to kakvog? Nije vredno pisanja. Popeo sam se na prvi prag, ne da se utopim, nego da se razbijem o kamen. I nogu sam jednu prebacio preko... -Gde ćeš, bre!? Opet ćeš da skačeš? Hajde, ulazi, reč da nisam čuo. Idemo na po jedno hladno, da se raspraviš.- reče Sima otvarajući vrata kola iznutra. Bez reči sam ušao i krenuo. Opet prazan. Bez sećanja. Bez postojanja Osvestio sam se. Ni na trenutak. Cigareta se ugasila u dlanu.

Komentari