Teško je reći zbogom

12.11.2017
Tiho ti noćas ruke pružam, u ovom mraku koji nas je okruživao, da odigramo poslednji ples naše ljubavi u ovom cirkusu od života. I, dok te posmatram, pitam se, da li si se i ti, kao i ja, plašila onih koji nam sudbinu kroje? Negde, u tom mraku, vidim sliku nas dvoje kako kao idioti verujemo u sreću. Plašiš li se i ti kao i ja života? Pogledom ti sasvim tiho govorim da ostaneš ovde pored mene bar do svitanja, još ove noći zaboravi na prazninu koja će, sa novim danom, nastupiti u našim srcima, ali znam. Ne osuđujem te. I tebi je bilo teško da nosiš ovo breme, naše ljubavi. Prstima ti sasvim lagano sklapam oči. Osluškujem kišu. To ona za naš ples najlepšu muziku stvara. Dok se vrtimo u krug zamisli nas. Kako stojimo ispred mesta gde ostavili smo svoje snove, gde bili smo čuvari ljubavi. Da. Tako je. To je sada naš razrušeni bulevar, bez boja, zao i taman, gde jedino Sunce zaklanjaju pogrešne vrednosti pogrešnih ljudi koje smo pustili u naše živote. Prstima ti, sasvim lagano sklapam oči. Ne otvaraj ih. Ne budi se. Jer ako se probudiš, osvanućeš u košmaru. Plašiš li se i ti kao i ja, sopstvene senke? Pamtiću. Pamtiću sve tvoje nežne dodire, svaku sliku naslikanu po mom telu koju si misleći da spavam slikala. Sklapam oči kako bih čuo plač neba. Jer suza više nemam. I znam, zajedno smo u postelji satkanoj od snova verovali da za nas kraj ne postoji. A on je bio tako prokleto blizu. Sedeo je na našim ramenima i čekao da poverujemo da se sve oko nas dešava sa razlogom. Sklapam oči. Ali, suza više nemam. Znaš li koliko je teško reći zbogom? Pogledaj me. Ali ne govori. Pusti da to bude jedan od onih pogleda koji počivaju u neobičnoj tišini, sa tako glasnim plačom i tako glasnim rečima koje se ne izgovaraju naglas. Oboje smo iz prikrajka tugovali za onim nevinim i dobrim ljudima kojima su se snovi rušili. Vidi nas sada. Nepomični stojimo na njihovom mestu. Na samoj litici kraja. Pogledaj me. Ali ne govori. Mislima vežimo naše duše da se jednog dana, na nekom boljem mestu, opet sretnu. Slušaj. Taj tihi šapat koji čuješ je krik mog izmučenog bića koje u ovom svetu odbacuje svoje srce i sprema se, da, poput lutalice, korača šinama beskraja. Pružam ti ruku još jednom za kraj. Zagrli me. Telo uz telo dok oboje drhtimo. Poljubi me. Pogledaj me. Ćuti. I ja ću ćutati. Ni ti se kao i ja, nemoj ljutiti na sebe. Kasno je. Jutro se budi. Idi. Jer i ja ću otići.

Komentari