Изгубљена љубав

Кроз прозор сећања враћам се теби,
Право у твој загрљај снажни,
Грлим те и кријем у измаглици својих суза,
Добих као поклон гомилу лажи уместо пурпурних ружа.

Али ја сам ти веровала тада,
И та је моја вера у воду почела да пада,
Онога дана када сам на старом месту тебе предуго чекала,
Минут по минут, ја сам бројала и плакала.

Касниш ли или ми касни сат на руци ?
Само да си добро, одзвањају моји јауци,
Али те нема, не чујеш ти мене,
И тако дође време да мора да се крене...

И од тада ништа није било исто,
Као кад запрљаш оно што беше бескрајно чисто,
Неке моје речи он неће никад ни чути ни знати,
Изгубљено време не може да се врати...