Срећа је била бескрајна, дуга
Када на свет дошла си ти,
Као и љубав, чекана нежна
Цвет у сред зиме, над којим се бди...
И расла си приметно, а стасала нагло
К'о пролећна киша, што прене из сна,
У очима мојим, још увек си дете,
Ал' ево , већ жена, што хоће и зна...
Ти знаш да волим те, мајчински нежно,
У очима детињим игра ти смех,
Девојчицу малу, на своме крилу
Опет бих хтела, и зар је то грех?
Одлетећеш знам, јер мора тако...
Тако је било и увек ће бити,
Срећу и тугу у истом часу,
Мајка ће вешто у срцу крити...
И ти ћеш једном, из свога крила
Цвет љубави своје пустити с'тугом
И схватићеш тада, да моја си била,
Да значиш ми више, но иком другом.
Article Type
Comments