Odlomak iz romana „Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kotura, čudaka“

Predstavljamo odlomak iz romana Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kotura, čudaka autorke Aleksandre Radičević.

Papirnata Beti stajala je ispred velikog ogledala u ženskom ve-ceu.
Cevi su šuštale. Mali, crni zmajevi toplote kotili su se u belim školjkama radijatora.
Beti je pogledala u svoje tamne zenice i u njima videla samo šupljikavu noć.
Po klozetskim šoljama plovili su nakrivljeni brodovi od toalet-papira, kratko, pre nego što bi se skvasili i potonuli tamo gde završe sva govna.

Volela sam mornara, ali se utopio… pojele su ga gadne sipe, isisale mu lepe, bele oči, oglodale mu spretne, dugačke prste… niko mi nije tako brzo razvezivao vrpce na suknjama…
− Šta ti je to u ruci? − probudila ju je Gunila.
Papirnata Beti i sama je morala da pogleda. Šaka joj se rascvetala otkrivajući srebrnu zvezdicu.
− Jakubova spajalica − rekla je sanjivo. Njegovo ime bilo joj je toplo na jeziku. − Izgleda da sam je slučajno ponela sa sobom.
Gunila je polako klimnula glavom. Vazduh je bio oštar od hemikalija, ali i sladunjav, od njenog teškog parfema.
− Zašto je ne baciš?
Beti je stisnula pesnicu.
Gunila je bila veštica. Gunila je imala srce crno kao kazan, masno i debelo. Gunila je bila jedno veliko govno.
Tako je mislila Beti.
− Treba mi − odgovorila je.
− Za šta?
Beti se lenjo nagnula prema ogledalu. Na tren, odraz i ona dodirnuli su se vrhom nosa.
Gunila je poželela da Beti upadne u ogledalo. Da potone. Da se udavi.
Ali Beti se odmakla.
− Htela sam da probušim uvo − rekla je tromo i prislonila spajalicu uz lice. − Onda bih mogla da stavim velike minđuše, dva srebrna sidra.

Spajalica je hladno svetlucala pored njene isturene jagodice. Beti nije ni smrdela ni mirisala.
− Imam bolju ideju − rekla je veselo Gunila.
Beti joj se radoznalo okrenula.
− Isplazi se − naredila je Gunila.
− To je blesavo.
Beti je malo oklevala, pa poslušala.
Na jedinom prozorčiću dan je bio skoro noć, a noć je ipak bila svetlija nego Betine oči.
Beti je pružila Gunili spajalicu.

Gunila je pažljivo, dvama prstima povukla Betin beli, papirnati jezik. Beti se nelagodno promeškoljila, ali nije se opirala. Gunila se iznenadila što je jezik bio mokar. Beti je znala da je njen jezik mokar kao i svačiji.
Gunila je, držeći spajalicu u drugoj ruci podigla jedan njen kraj palcem, kao da otvara perorez. Učinila je to još dva puta. Grbava, srebrnkasta šipkica izrasla joj je među prstima.
− Udica je spremna − rekla je Gunila vedro. − Umalo da polomim nokat zbog nje.
Papir ne oseća, pomislila je Beti utešno i zinula šire.

U rošavom moru ogledala svetlokosa veštica gurnula je hladni, dugački ekser kroz beli jezik druge veštice. Završilo se brzo. Samo jedan hitri potez nagore.

Sa ove strane, Betin jezik postajao je rumenkast od krvi. Ali takav jezik i treba da bude, pomislila je Gunila.

Beti nije gledala u ogledalo, da se ne onesvesti, ali sada je bacila jedan iskošeni, oprezni pogled.

Gunila je, polako, savila krajeve spajalice u dva srebrna čvora. Bila je mekša nego što je očeivala. Kao da se raskravila u Betinoj šaci.
− Boli li?
Beti je odmahnula glavom. Uvukla je jezik i sisala. Bilo je slano. Osećaj je bio čudan.
− To je jedna malena spajalica − rekla je Gunila. − Neće da ti smeta.
− Ali da li će Jakubu da smeta? − promumlala je Beti.
− A koga boli dupe za Jakuba? Misli na malo sebe. Kako ti se čini?
Dopada mi se, pomislila je Beti.
− Nije loše.
− Daj da vidim − Gunila ju je nežno uhvatila za bradu. Beti je zinula.

U velikom ogledalu svetlokosa veštica primakla je svoju ružnu glavu drugoj. Oprezno, liznula je tamne kapljice sa njenog jezika.

Beti se i to dopalo. Iznenadila se, ali joj se dopalo.
Gunila je već poznavala sve ukuse na svetu.
Beti se promeškoljila
Uživa, kučka jedna mala.
Liznula ju je opet. Primakla joj se. Bile su skoro iste visine. Guniline divne lokne češale su se o Betinu usku bradu.

I Beti se primakla. Njeme malene, čvrste grudi zabole su se u Guniline mekane, dinjaste.
– Tvoje sise pojele su moje sise – rekla je.
– Baš zabavno – zakikotala se Gunila.
Betin ravni, uznemireni stomak priljubio se uz Gunilin ljuljuškavi trbuščić.
Beti je zatvorila ruke oko Gunilinog mekanog struka. Polako, rastvorila je usne u poljubac. Ženski, nežni, vlažni poljubac.

Pomalo je gorka, namrštila se Gunila dok joj je uvlačila šaku u kosu. Ipak, osetila je kako joj se stomak otvara na dnu, a pupak puni vrelinom.

Njihove duguljaste senke po podu spojile su se u jednu.
I pljuvačka joj je slatka, pomislila je Beti ljubomorno.
Povukla joj je haljinu uz butine.
Gunila se zakikotala. Crvena potpetica uvukla se među dve bele.
Senke su se uskomešale kao trnci u njima. Jezici su im se trljali oko trna spajalice.
Obe su žmurile kada je preko prozorčića zdesna pala treća senka, kao velika ptica da je sletela na zemlju.

Ovde možete naći više informacija o romanu...