Sasvim licno

Telefon je uporno zvonio,ja se uporno nisam obazirala na to.Videla sam ko me zove i to je bilo sasvim dovoljno da bih ignorisala.Znala sam da će biti uporan,ali sam znala da sam ja oduvek bila za nijansu upornija. Stigla je prva poruka. Zatim druga. Brisala sam ih ne čitajući. Treću sam otvoril... -Da li je moguće da te toliko ne zanima šta imam da ti kažem? I nju sam obrisala u nadi da nakon nje neće više stići ni jedna. I nije stigla...Barem ne poruka... Stigao je on.Pravo na moja vrata. -Zar te nimalo ne zanima šta je u pitanju? Pogledala sam ga gotovo nezainteresovano,iako je u meni sve gorelo od znatiželje.Zašto li je došao?Mada,čim je ovde znači da je nešto zaista bitno,pomislila sam. On je bio jedini čovek čijim bih prezimenom zamenila svoja,ali to prezime je izvesno vreme bilo tudje.Nekoj drugoj ženi je pripadalo i ja nisam imala ni pravo,a ni potrebu da se u to mešam. -Došla je...-rekao je tiho.-I to ti govorim da se ne bi iznenadila kada je vidiš,ukoliko je vidiš. -Ne brini.-rekoh hladno.-Ja sam ionako samo svratila kod svojih,neću se zadržavati,pa je stoga sasvim izvesno da je neću ni sresti.Mada ona ni ne zna za mene... -Ali ti znaš za nju... -Ali ona to ne zna. Tišina je zavladala i uhvatila sam njegov pogled od kog sam se stresla... -Dugo te nije bilo.-više je zaključio nego što je bilo potrebno da se nadovežem na njegovu konstataciju.-Pomislio sam da si se udala...-rekao je da malo razbije ozbiljnost situacije u koju nas je sam doveo. -Kada se ja budem udavala,to će se znati.Ja se neću udati krišom...-rekoh aludirajući na njegov detinji potez. -Mislio sam da bi bilo u redu da znaš... -Hvala,ali ne znam kako to remeti moj život i zašto bih ja to morala ili trebala da znam.Tvoj život odavno nema nikakve veze sa mnom i krajnje je nepotreban ovaj tvoj dolazak i svaka izgovorena reč.Čak i da sam Vas srela,kulturno bih se javila i nastavila svojim putem.Zaista ne znam čega se plašiš...Ja odavno nemam dvanaest godina,odrasla sam i već dugo u mom životu tvoje mesto ne postoji,barem ne na način zbog koga bi mi ičije prisustvo u tvojoj blizini smetalo. Slušao je spuštenog pogleda,a ja sam nastavila. -Žao mi je.Verujem da ovo nije ono što si želeo da čuješ,ali svako bira svoj put prema svojim željama i potrebama.Ne brini,neće se ništa dogoditi ni da Vas sretnem.Odavno već ne polažem nikakva prava da mi išta u vezi sa tobom ne bude po volji.Slobodno se Vi volite,šetajte i uživajte.Pa nećeš valjda savki put,kada ona dodje da mi dolaziš da me obaveštavaš.Nemamo po tri godine.Niti imamo išta da bismo trebali biti obazrivi.Odrasli smo ljudi i vodimo odvojene živote.Sasvim je u redu da koristiš svoje pravo na sreću.I ja takodje svoje pravo koristim i zato ti neću uzeti za zlo ovaj razlog dolaska. Otišao je potunjen i razočaran.Ne znam šta je očekivao da čuje.Zapravo,lažem,znam.Želeo je da čuje ono što ja nisam želela da izgovorim.Neko od nas dvoje je morao da odraste...Ovoga puta ta čast je pripala meni...