Aladinov faktor

U ovoj nadahnutoj knjizi Kanfild i Hansen predstavljaju svojim poštovaocima Aladinov faktor: čarobni izvor samopouzdanja i spremnosti da se traži omogućava nam da ispunimo svoje želje. Lična sreća, kreativno ispunjenje, profesionalni uspeh – sve to čeka da postane deo vašeg života samo ako umete da tražite. Aladinov faktor ukazuje na glavne prepreke koje nam smetaju da bismo tražili – i uči nas jednostavnim tehnikama da ih prevaziđemo. Sa ovim znanjem možemo ostvariti istinski dobar život – bogatstvo koje ne proističe iz čarobne lampe, već iz srca.br / Knjigu su preveli Mladen Žoržević i Vesna Kapuran.br / br / „Jedna od najvažnijih životnih lekcija je kako da tražite i dobijete šta želite. Kenfild i Hansen će vas tome naučiti.“br / Džon Grej, autor knjige „Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere.“br / br / br / „Zagrejali su vam dušu knjigom „Melem za dušu“. Sada vam ovaj sjajan tandem motivatora otkriva tajnu kako da dobijete sve što vam srce želi.“br / Fernando Trijas de Bes, koautor knjige „Šta je sreća?“br / br / br / br / ____________________br / br / ODLOMCI IZ KNJIGEbr / br / br / Dok nisam shvatio da treba da tražim ono što želim živeo sam u stanju neprosvećene obeshrabrenosti. Mislio sam da ne treba nikoga da uznemiravam, nikome da ne budem na smetnji i da se ne namećem, nikada da ne oduzimam tuđe vreme, i naravno, da nikada ne budem davež.br / Jednom smo na početku braka moja supruga Džordžija i ja otišli u vikendicu na obližnje jezero u zapadnom Masačusetsu. Kuća se nalazila na brdu, a mi smo parkirali kola na putu iznad kuće i stepenicama silazili do kuhinjskih vrata. Nalazili smo se kilometrima daleko od grada i kada god smo išli u kupovinu, donosili smo mnogo hrane i namirnica, koje smo morali da pakujemo u deset ili više kesa. Kada bismo se vratili ja bih unosio kese, a Džordžija ih je raspakivala i stavljala namirnice na odgovarajuće mesto.br / Podsvesno sam uvek bio ozlojeđen takvom situacijom. Ja sam se peo i silazio niz, činilo mi se, beskrajne stepenica, dok je Džordžija imala lakši posao - samo je uzimala stvari iz torbi i stavljala ih u ostavu. Posebno sam bio uvređen kada bi padala kiša ili sneg. Ovakav postupak, kao i moja ozlojeđenost, trajali su godinama.br / Jednog dana su nas u bračnom savetovalištu zamolili da nabrojimo sve frustracije koje smo imali. Izneo sam razlog svoje dugotrajne nervoze, jer kada je trebalo nositi namirnice niz stepenice, u našoj vezi uvek sam ja bio „tovarna mula“. Odgovor moje žene mi je zauvek promenio život. „Meni nikada nije palo na pamet da i time nezadovoljan“, rekla mi je. „Zašto nisi rekao? Bilo bi mi drago da ti pomognem da nosiš torbe. Samo je trebalo da me pitaš.“br / Samo je trebalo da pitam? Bilo je tako jednostavno? Zašto to nikad nisam pomislio? Jednostavno mi nije palo na palo na pamet. Ali zašto?br / Odjednom sam se setio trenutaka kada mi je bila potrebna pomoć, a ja sam se plašio da je potražim. Želeo sam da zatražim od svojih učitelja u školi da malo sporeije predaju i ponove šta su rekli, ali sam se plašio da će pomisliti da sam glup. Kada sam bio srednjoškolac i radio preko leta, želeo sam da zamolim kolege na poslu da mi pomognu da podignem veliku balu, ali sam se plašio da će misliti da sam slabić jer tražim pomoć. Želeo sam da pitam jednog momka u školi da mi pokaže kako svira određene akorde na gitari, ali plašio sam se da ih neću dovoljno brzo naučiti i da će se on iznervirati što mu oduzimam vreme.br / Na kraju sam se zadovoljio sredinom - običnim sedištima na predstavama, lošim stolovima u restoranima. Hladnu ili lošu hranu koju su mi servirali nikad nisam vraćao. Navikao sam na sobe niže kategorije u hotelima i na spavanje na foteljama u avionu, iako su mi nudili i prvu klasu. Prihvatio sam da sam osrednji radnik sa osrednjim sposobnostima. Nosio dam odela koja mi nisu dobro stajala i obuću koja me je žuljala. („Ne brini. Raširiće se.“). Plašio sam se da vratim ili zamenim neželjene poklone i gotovo nikad nisam tražio od prodavaca da mi pomognu da nađem ono što mi treba.br / Jednog dana, kada sam odlazio na koledž, očuh mi je dao novčanicu od 20 dolara i rekao: „Ako ti nekad bude potrebna pomoć, pogledaj u svoju ruku.“ To je u stvari značilo: „Sad si samostalan i trebalo bi da si sam sebi dovoljan. Ne traži ništa više.“br / Prethodnih osamnaest godina od majke , oca i očuha mogao sam da čujem samo: „Ako ikad budeš upao u nevolju, ne trči kod mene da tražiš pomoć.“br / „Zašto mene pitaš? Ne znam!“br / „Misliš li ti da pare rastu na drveću?“br / „Šta ti misliš, da sam ja Rokfeler?“br / „Prestani da me zapitkuješ! To je poslednje što hoću da čujem!“br / „Nemoj da postavljaš previše glupa pitanja!“br / „Odgovor je ne i prestani da me uznemiravaš!“br / „Ostavi majku na miru! Imala je težak dan!“br / „Rekao sam ne - i tačka!“br / Zarađivao sam manje nego što sam mogao, smejao sam se vicevima koje nisam razumeo, u razredu nikada nisam dizao ruku. Prihvatao sam autoritete bez preispitivanja i grizao se za jetik kada je trebalo da zovem devojke na sastanak. Čežnjivo sam gledao u sve što sam želeo, a retko sam to dobijao. Takav je bio moj život - manje od onog što sam želeo, manje nego što sam zasluživao, manje od najboljeg i manje od onoga za šta sam sposoban.br / br / - Džek Kenfildbr / br / „Džek je ovu priču ispričao, Aladine, da bi ilustrovao pet najvažnijih prepreka za ostvarenje sopstvenih težnji. Prvo, bio je zarobljenik NEZNANJA. Nije znao da može da traži i da to može biti vrlo jednostavno. Drugo, POGREŠNI STAVOVI su ga odveli u zabludu. Mislio je da njegova žena, pošto ga voli, automatski zna šta on želi i da mu to i ponudi. Treće, STRAH je odlučivao, ne Džek. Plašio se negativnog odgovora i poniženja. Četvrto, PONOS ga je blokirao i doprineo udaljavanju od ljudi u njegovom životu. i peto, osećao je da nije vredan pomoći koja mu je bila potrebna i koju je zasluživao, jer nije imao dovoljno SAMOPOŠTOVANJA.br / Ovih pet prepreka su karike lanca koji te sprečava da tražiš ono što đeliš. I sve dok ne pokidaš te veze i oslobodiš se ropstva u koje su te bacile, nećeš biti slobodan da ostvariš svoje snove.“