Fotografija
Iz recenzije :
’’Knjiga Minje Subote je raskošna priča o zemlji koje više nema. Iako nije pisana sa namerom da bude svedok jedne epohe, kroz prizmu estradnog života, ova knjiga je verodostojnije oslikala pedeset godina druge Jugoslavije nego što su to uradili mnogi istoričari, psiholozi, sociolozi i drugi olozi. Kako i zašto? Odgovor je jednostavan: na prvi pogled bezazlene priče, istinom koju nude, kao kada se gradi mozaik – kockica po kockica, vraćaju nas u vreme kada smo mislili da će blagostanje socijalne jednakosti večno trajati. Oproštaj sa tim vremenom bio je gorak i krvav, pa je to razlog više da se radujemo knjizi koja opominje i postavlja pitanje: zar je sve ovo trebalo srušiti da bi uplovili u današnjicu sa neizvesnim krajem.
Minja Subota piše pitko, realistički, pa posle svake pročitane priče čitalac ima utisak kao da je odgledao kratak film. A na kraju svakog od tih filmova Minja nudi pesmu koju obavezno valja čuti, kao zvučnu podlogu vremena u koje je priča uronjena.
Beograd nikad nije bio tako lep kao u Minjinim pričama. Beograd je slikao kroz ljude, koji su njegova duša: muzičari, novinari, pisci, manekeni, televizijske zvezde... Pritom nije zaboravio i njihove pratioce, „obične“ ljude, koji se hrane uspesima svojih ljubimaca, čije živote shvataju kao uzore kojima valja stremiti. Taj deo knjige posebno je interesantan, a vrhunac dostiže pričama iz Sovjetskog Saveza u koji su naši umetnici uneli duh zapadne kulture. Ova rečenica deluje kontradiktorno, jer je Jugoslavija bila socijalistička zemlja, ali to je zaključak koji nudi i Minjina knjiga.
Minja Subota je i vrstan fotograf, pa je i tu dimenziju uneo u svoju knjigu. Svaka njegova priča deluje kao fotografija na kojoj se sve jasno vidi. Taj putopisni dar posebno je istaknut u pričama vezanim za velike turneje, a vrhunac dostiže u nekoliko priča iz Sovjetskog Saveza. Među tim pričama se izdvaja storija iz rodnog mesta Josifa Visarionoviča Staljina, a najupečatljiviji je deo svedočenje Staljinovih sugrađana. Kombinujući reč i muziku, dobili smo zvučnu razglednicu jednog vremena o kome istorija još nije dala konačan sud.
Priča o epohi društvene zrelosti socijalističkog društva ostala bi krnja da Minja nije uplovio u vode u kojima nema foliranja. A to je muzika namenjena najmlađima. Priče o nastajanju tih pesama i odnosu vlasti prema nekima od njih (Hajdemo u Afriku da sadimo papriku, Razbole se lisica, suši se ko grana), govori o dečijim bolestima jednog društva, ali i o dečijoj duši Minje Subote. To je vrlo bitna odlika i ove knjige: duša čista kao dečija, bez zlih namera i skrivenih poruka.’’
Vanja Bulić
’’Knjiga Minje Subote je raskošna priča o zemlji koje više nema. Iako nije pisana sa namerom da bude svedok jedne epohe, kroz prizmu estradnog života, ova knjiga je verodostojnije oslikala pedeset godina druge Jugoslavije nego što su to uradili mnogi istoričari, psiholozi, sociolozi i drugi olozi. Kako i zašto? Odgovor je jednostavan: na prvi pogled bezazlene priče, istinom koju nude, kao kada se gradi mozaik – kockica po kockica, vraćaju nas u vreme kada smo mislili da će blagostanje socijalne jednakosti večno trajati. Oproštaj sa tim vremenom bio je gorak i krvav, pa je to razlog više da se radujemo knjizi koja opominje i postavlja pitanje: zar je sve ovo trebalo srušiti da bi uplovili u današnjicu sa neizvesnim krajem.
Minja Subota piše pitko, realistički, pa posle svake pročitane priče čitalac ima utisak kao da je odgledao kratak film. A na kraju svakog od tih filmova Minja nudi pesmu koju obavezno valja čuti, kao zvučnu podlogu vremena u koje je priča uronjena.
Beograd nikad nije bio tako lep kao u Minjinim pričama. Beograd je slikao kroz ljude, koji su njegova duša: muzičari, novinari, pisci, manekeni, televizijske zvezde... Pritom nije zaboravio i njihove pratioce, „obične“ ljude, koji se hrane uspesima svojih ljubimaca, čije živote shvataju kao uzore kojima valja stremiti. Taj deo knjige posebno je interesantan, a vrhunac dostiže pričama iz Sovjetskog Saveza u koji su naši umetnici uneli duh zapadne kulture. Ova rečenica deluje kontradiktorno, jer je Jugoslavija bila socijalistička zemlja, ali to je zaključak koji nudi i Minjina knjiga.
Minja Subota je i vrstan fotograf, pa je i tu dimenziju uneo u svoju knjigu. Svaka njegova priča deluje kao fotografija na kojoj se sve jasno vidi. Taj putopisni dar posebno je istaknut u pričama vezanim za velike turneje, a vrhunac dostiže u nekoliko priča iz Sovjetskog Saveza. Među tim pričama se izdvaja storija iz rodnog mesta Josifa Visarionoviča Staljina, a najupečatljiviji je deo svedočenje Staljinovih sugrađana. Kombinujući reč i muziku, dobili smo zvučnu razglednicu jednog vremena o kome istorija još nije dala konačan sud.
Priča o epohi društvene zrelosti socijalističkog društva ostala bi krnja da Minja nije uplovio u vode u kojima nema foliranja. A to je muzika namenjena najmlađima. Priče o nastajanju tih pesama i odnosu vlasti prema nekima od njih (Hajdemo u Afriku da sadimo papriku, Razbole se lisica, suši se ko grana), govori o dečijim bolestima jednog društva, ali i o dečijoj duši Minje Subote. To je vrlo bitna odlika i ove knjige: duša čista kao dečija, bez zlih namera i skrivenih poruka.’’
Vanja Bulić
Topics
Publisher
ISBN
9788653104382
- Prijavi se ili registruj da pošalješ komentar
Comments