Poruka mudrog zeca

Mi­lo­še­vić gle­da de­cu oči­ma is­pu­nje­nim ži­vot­nom i pe­snič­kom ra­do­šću. I dok gle­da, on na pr­vom me­stu vi­di i ras­po­zna­je ra­dost. Sve je ra­dost – de­te, deč­ja igra, svet de­tinj­stva. Tu su i naj­bi­stri­ji iz­vo­ri ra­do­snih ose­ća­nja i pe­snič­kih do­ži­vlja­ja. Prava radost se je­di­no tu i mo­že do­ži­ve­ti. Radost, ne­is­crp­na i ne­po­no­vlji­va. Kao što je ne­po­no­vlji­vo i de­tinj­stvo. Ra­do­snim obra­ća­njem de­te­tu i vra­ća­njem u de­tinj­stvo, Mi­lo­še­vić u svo­ju pe­smu ugra­đu­je broj­ne afek­tiv­ne sli­ke i sig­na­le sna i ma­šte. Nji­ma pre­i­na­ča­va svet re­al­no­sti oko se­be i, slič­no de­te­tu, za­mi­šlja ne­ku dru­gu stvar­nost u ko­joj ma­čak ja­še na sun­če­vom zra­ku, zec obla­či de­ča­ko­vu bun­di­cu, kro­ko­dil pro­da­je sla­do­led, zec i pe­tao kre­ću u rat pro­tiv slo­na. Ču­de­sni pri­zo­ri se sme­nju­ju, spon­ta­no su uve­de­ni u pe­snič­ki red, pa­žlji­vo uob­li­če­ni i sklad­no kom­po­no­va­ni…