Pre par godina bila sam jako bolesna...Dijagnoza je bila postavljena kasno i svi,pa i ja sama sam sumnjala da je ozdravljenje moguće...Bolovi su verovatno počeli pre,a ja sam u završnoj fazi razvijanja svoje bolesti priznala da boli...A bolelo je...I tek kako je bolelo...
Najpre je sama misao bolela,kidala već pokidano na najsitnije komade.Dah je često zastajao od tupog bola u grudima u kojima se
Stories and Poems
Treba biti zahvalan, to je važno!
Važno je za onoga koji daje, važnije od onoga što daje.
Al mnogo je teže biti zahvalan nego li davati.
Daš jednom ili više puta, može se izbrojati, zahvalnost ne može. Ona traje, traje duže od onoga što si dobio. Razlike su velike, pa ipak ne mogu jedno bez drugoga. Ili mogu?
Ono što se daje ima neku vrednost, može se proceniti. Zahvalnost ne može.
Ulica je moja - ulica smrti.
Gledajući kroz prozor vidim život što nas čeka
vidim svaki tužni odlazak kroz niti čipke bijele
što crnu boju tuge i plač te moj pogled zaogrne..
Mnogi tu sada tiho spavaju
evo spremam se poći i ja,
zaželjeh svima laku noć do novoga dana
kako za koga..
Ako bih pisala pjesmu, napisala bih je o tebi.
Tebi koji se skrivaš u hladu hrastova
i udišeš čisti šumski slavonski zrak Đuke Begovića...
Tebi djetetu prirode..
Tebi bih pisala pjesmu o očima poput žirova
i stasa jablana, o radišnosti seljaka i uma staroga lisca..
O srcu bećara, o osmijehu zlatnih polja..
Želim da sam sa tobom na kraju sveta.
Gde nas ljudi ne poznaju.
Gde ti mogu na glas reći koliko te volim.
Gde te mogu u javnosti bez problema grliti i ne obazirati se ni na šta.
Gde bi ležali na obali mora, slušali šum predivnih talasa i gledali najlepše zrake zalaska sunca.
Kako bi to bila lepa realnost.
I držala bih te za ruku.
I fotografija izbledi vremenom zasto se onda i dalje čudimo zbog naše ljubavi? Sve prodje, tako i je naše "zauvek i iskreno" prošlo, hteli mi to da priznamo ili ne. Nisam ti ja za život u dvoje. Samotnjak sam po prirodi ti to znaš, mada priznajem ukrala si jedan deo mog života i taj deo ti poklanjam neka to bude moje zauvek, a ti ćeš mi reći jednog dana da li je bilo iskreno.
Oči moje,
oči tvoje,
oči strane,
i sve one oči koje trepću
dan za danom,
svakim danom
u jednom krugu očaranom.
Dal’ je to svet novi, i
dal’ je to svet sadašnji ili stari
čini nam se - možda svejedno je...
Svako okce traži, traži
krišom drugi pogled da uhvati.
I kad bi oči zaspale
Познајем твој глас у тихој ноћи
и облик усана, када шапућу...
погледе, к'о мач бритке познајем
и оне снене, одсутне у лутању.
Путовања на твоме челу препознајем
на капцима терет изгубљених ратова
у коси, неко давно време и ветар...
Познајем твоје покрете
И меру твојих дланова на грудима...
твоје дисање... росу на рамену
Ispijam čašu crvenog vina
u lepoj kristalnoj čaši,
uzivam dok pijem vino,
sa zadovoljstvom nazdravljam.
Čaša crvenog vina
je kao boje krvi,
slatko vino i crvene usne moje
ispijaju lagano čašu crvenog vina.
Dama koja nosi crvenu haljinu
sa crvenom torbom u ruci i
crvenim ružom na usnama,
kao boje crvenog vina,
Tiho pa tiše
šulja se gradom
dok nečujno drveće sniva
maglom obavijena
jesen je došla
u kutku sjene se skrila..
Skriva se skriva
Zima je prati
na korak do dva do nje,
tiho sve tiše
šulja se gradom
dok snijeg ju ne zavije.