Ja, moja malenkost i ja

21.03.2018
Hej, ja sam Tamara, Tamara Vraneš. Imam 13 godina i iz Priboja sam. Moja priča počinje 4.02.2005. od tad uvek razmišljam o pisanju, zaista sam dobra u tome. Moja priča će biti dugačka jer ima toliko događaja i želim to da podelim sa vama! Želja mi je da uspem u pisanju i nadam se da će se pronaći neko ko će me podržati i razumeti ovo što pišem. Dan 4.02.2005. u 11:30 otvaram oči i prvi put vidim ovaj čudesni svet. Upoznajem moju divnu majku i sećam se samo momenta čim sam je ugledala da sam se nasmejala. Taj dan su svi slavili, bila sam prvo dete u porodici pa su bili baš srećni. Rođena sam u Priboju, ali živim u Čačku. Moji roditelji su donekle bili fini. Živela sam sa mamom Jelenom, tatom Adamom, babom i dedom. U tim godinama nisam znala šta su problemi i nisam toliko obraćala pažnju na to. Mama i ja smo se često svađale sa tatom i njegovima. Bilo je previše nasilja u porodici, čak i fizički. Detinjstvo mi je brzo prošlo, a da to nisam primetila. Tata je uvek tukao moju mamu, uzvraćala sam duplo jače jer me je mnogo boleo svaki udarac na moju majku. Baba se stalno mešala u mamin i tatin brak i kontrolisala ga je. A ja, ja sam bila bezobrazno dete prema babi, dedi i ponekad tati. Nisam dala na mamu nikad. 9.04.2009. tata je doživeo nesreću na poslu, taj dan sam dobila svoje 6. čulo i mogu da osetim lošu situaciju. Moj tata je bio dugo u komi, prebacili su ga u Kragujevac u bolnicu, trebala mu je krv stalno jer je došao skoro mrtav. Posle tolikog vremena tata je ozdravio i ja sam bila srećna. Dosadilo mi je da se vučem po bolnicama. Prvo u Čačku, pa u Kragujevcu, pa u Kruševcu. Živim čudan život pun, tako reći, zanimljivosti. Mama nije mogla da izdrži više sa tatom i pokušala je da se ubije nekoliko puta. Prvi put je ipak bio ispred mene. Žiletom je presekla venu i onesvestila se, mislila sam da je gotovo, ali nije. Ostala je živa i zahvalna sam previše. Drugi put je htela da se baci pod voz i nije dolazila ceo dan kući niti nam se javljala na telefon. U kasne sate ju je patrola pronašla i odveli su je na psihijatriju. Bila je dugo i jedva sam čekala da se vrati. Grlila sam njen jastuk svaku noć i tako bih zaspala. Tatu to nije uopšte dotaklo, ništa od toga. Kad mi neko spomene tatu setim se scene kako ja sedim na krevetu i igram se, on sav nervozan uzima flašu od 2l punu vode i pita me Hoćeš li da te gađam,na šta sam ja odgovorila Gađaj Pogodio me je u oko i dan danas imam problema sa vidom zbog toga. Bog mu je vratio, sad on ne može da vidi na levo oko baš kao i ja. Stvar je u tome da sam tada bila jača nego sad. Udarce sam uvek vraćala duplo. Bila sam previše agresivna za svoje godine. Udarala, grizla i pritom zamahivala nožem na sve ukućane, osim moje mame. Ja sam kao mala uvek imala neke ispade tipa da uzmem konopac i pokušam da se ugušim. Volela sam da plašim porodicu, hranila sam se njihovim strahom. Preko dana bismo bili napolju, u našem velikom i lepom dvorištu, a uveče kada se već smrači porodica unosi stvari u kuću, a ja dok niko ne gleda pobegnem iz dvorišta kako bih videla reakciju. Tata i ja smo se skoro svaki dan igrali, najviše se družio sa mnom i on me je razmazio. Mama se retko kad smejala i igrala sa mnom, valjda zato što je bila umorna od tate i od svega što nam se dešavalo. Iskreno mene je bio blam da idem negde van s tatom jer je doživeo nesreću pa ima posledice od toga i invalid je. Imam utisak da se on takmičio sa mamom u tome ko je bolji roditelj. Mamu to nije interesovalo, ali njega jeste. Bio je isuviše ljubomoran na majku, volele smo da vozimo zajedno rolere po ulici dok je tati to smetalo. Za sreću u toj kući nije bilo mesta. Odrasla sam uz ljude koji su puni mržnje i pohlepe. Donekle sam to i nasledila, umem da mrzim i dosta sam podmukla. To mi je jedna od mnogih mana, ali dobro. Počelo je drugo polugodište mog prvog razreda. Mama je išla sa mnom do škole i rekla mi je da mora da ide na neko vreme od tate, ali kad se vrati da će mi kupiti lutku koju sam oduvek želela. Plakala sam i više nego što mogu da zamislim. Sutradan mame nije bilo... Počela je ta glupa nostalgija i tuga za majkom. Nisam znala gde je, a izgubila sam i veru u njen povratak. Prošlo je 7 dana, milion mojih suza i grljenja njenog jastuka. Sedim za stolom i crtam mamu, tatu i mene. Neko ulazi na vrata, dobro poznat glas. Kad ono moja mama! Skačem sa stolice pravo njoj u zagrljaj. Oči su mi pune suza, a ogroman osmeh na licu. Pokazujem joj crtež, a ona mi se samo nasmeje. Moj tata je bukvalno zanemeo, bilo mu je drago što se vratila. Niko od nas nije očekivao da je to zadnji dan u toj kući. Mama je krenula da pakuje stvari uz pitanje Hoćeš li sa mnom ili ostaješ sa tatom?Padam na pod sa bolom u stomaku, nervoza me hvata. Ne znam koje emocije sam u tom trenutku imala. Izabrala sam mamu jer je nisam videla 7 dana. Tata počinje da plače, a mi odlazimo. Dolazim na drugu stranu grada. Bilo mi je teško da idem iz grada do Atenice u školu. Prošao je prvi razred. Na letnjem raspustu upoznajem decu iz ulice, prihvatili su me, ali mi je dugo trebalo da se opustim jer su oni dosta stariji od mene. Družili smo se 24/7 i osećala sam se divno, imala sam prijatelje prvi put, ali one prave. Krećem u novu školu, sve je čudno. Opet sam bila prihvaćena i to sam zloupotrebila. Pravila sam probleme i gluposti stalno. Bila sam najgora u odeljenju. Danas, kad se setim mala devojčica sa dugom kosom, rozim rajfom na glavi i rozoj odeći, a bije sve redom. Bila sam dosta popularna i omiljena u društvu što mi je i dalo taj neki ponos i uzdizanje. Dolazi i moje omiljeno godišnje doba, zima! Stiže nam upitnik za rekreativnu, idemo na Kopaonik. Tamo sam upoznala mnogo drugara... Imala sam uhodu, to je bio dečak koji se meni sviđao par dana. Znao je o meni više od bilo koga. Kada je došao 5. razred sve se promenilo, novo društvo, nastavnici... Peti razred mi nije stvarao neke velike probleme jer sam i tad bila u nekom trip fazonu. Letnji raspust je bio divan, ali ipak me je promenio. Postala sam depresivna, umorna od svega. Krećem u 6. razred, imala sam druga i drugaricu sa kojima sam se družila 24/7 i nije nas bilo briga za školu. Posle nekoliko dana naporne škole, moja sestra mi javlja jako lepe vesti. 10 dečaka se zaljubilo u mene, ali su stariji. 2 su uvek iskazivala ljubav na dirljive načine. Jedan je mojoj sestri govorio šta da mi prenese, a drugi je slao pisma. Zaljubila sam se. Zvala sam ga Mike jer je ličio na druga mog brata iz Nemačke. To mi je prva prava ljubav. Voleli smo se iako se nismo viđali, a ni pričali uživo. Sve je to trajalo do decembra 2016. tad sam završila u bolnici zbog nekih tadašnjih osmaka.Dečko me je toliko voleo da je hteo da me zaprosi. To je bio kao obećan brak. Prsten koji nosim sam dobila. Smatralo se da sam se udala za njega. U 2017. smo se posvađali. Ceo januar provela sam pijana, naduvana i puna ožiljaka. Depresija se nastavlja i sve je gora. Kraj je januara, a ja sam odlučila sve na sebi da promenim. Ošišala sam se na kratko. Nosila sam takvu kosu nekoliko meseci i posle sam skorz skratila kosu. Podjebavali su me, ali sam bila u svom svetu pa ih nisam slušala. Nakon nekog vremena krenula sam kod psihologa. Tad sam postala emotivna i svaka sitnica me povredi. Išla sam od januara pa do avgusta i nije mi pomogao. Ceo 6. razred nisam bila u školi, izbegavala sam da idem, smišljala razne izgovore, bežala i pritom bila u bolnici. Nastavnici nisu verovali da imam zdravstvenih problema pa su me oborili. Ponavljam razred. Sva u suzama dolazim prvi dan u svoje novo odeljenje, sa željom da odem u drugu školu. Mrzela sam ih u početku jer mi je samo bilo na umu da se vratim u staro odeljenje i nisam im dala šansu. Prošlo je neko vreme i ja sam se opustila, zavolela sam sve u odeljenju i postali su mi najbolji drugovi i drugarice. Sada ih volim najviše i oni su jedina moja sreća. Verujem im i imam ogromnu podršku od njih. Samo smo se jednom posvađali, ali zanemarila sam to. Prihvatili su me i uvek su tu za mene. Svi su tako divni. Čak su i bolji od starog odeljenja. Nekome je ponavljanje razreda užas, a meni je doneo sreću. Nove drugare i bolji uspeh u školi. Tu je i džais od kog imam ljubav i podršku. To je grupa u kojoj su osobe koje volim previše. Neke sam upoznala na japanizmu 2017. i to je jedino lepo što mi se desilo tad. Ljubavni problemi su bili tu i odustala sam od japanizma. Dosta sam se promenila i drago mi je. Više nisam toliko tamna, družim se sa decom i prestali su da me zovu sektom. Srećno sam zaljubljena i imam punu pažnju moje voljene osobe. Pronašla sam svoju sreću, ali hajde da se vratimo na sam početak ove priče. Kao što sam već rekla, moj tata kad je imao nesreću dobila sam 6. čulo. Uz moje odrastanje jedini prijatelj kog sam imala dok sam živela sa tatom je bio naš pas Džambo. Volela sam ga i bila sam toliko vezana za njega da sam se radovala svakom novom danu jer bih tad izašla napolje i igrala se s njim. Dolazi i najgori dan u mom životu. 22.09.2009. tata odvodi Džamba na borbu pored svih mojih suza i molitvi da ga ne vodi, on je uradio suprotno. Džambo je bio najbolji od svih pasa u borbi, ima ga čak i na internetu. Stvarno je bio jak. Taj dan kada sam znala da će se nešto loše desiti na borbi, prolila sam milion suza. Uveče tata zove mamu i kaže da spremi postelju pored peći, Džambu nije dobro. Uspaničila sam se i drhtala, tata ulazi u kuću i stavlja mog voljenog psa na postelju. Svi smo se okupili oko njega, posmatrali ga i govorili mu da može da preživi. Bio je sav krvav, puklo mu je srce. U zadnjem momentu on je pokušao da ustane, ali je pao. Pogledao je u sve nas, zaplakao, a pritom i umro. Izgubila sam volju za bilo čim, pogotovo da imam psa. Plašila sam se smrti posle toga. Molila sam Boga da mi vrati Džamba sve do mog drugog razreda. Imala sam posle toga mnogo kučića, ali sam uvek pokušala da pronađem mog ljubimca u njima. Polako mi bledi sećanje na Džamba i idem dalje. Mama i ja smo se selile 7 puta. U svakom stanu posle nekog vremena nama su gasili struju da bi se iselile. Po 3 meseca smo bile bez struje i preživele smo to. Sada takođe nemam struje, uskoro će biti 4 meseca. Preko dana smo kod kuma koji ima 54 godine i zaljubljen je u moju majku koja ima 36 godina, a uveče spavamo u kući gde živimo,u ledari. Bolesno previše, on želi da se ona uda za njega i da živimo s njim. Mrzimo ga iz dna duše. Zovemo ga reptil jer liči na njih. Često sam se rezala jer ne mogu sve ovo da podnesem. Nemam društvo s kojim bih mogla da izlazim pa da se sklonim od kuma. Od avgusta 2017. idem kod novog i boljeg psihologa. Uz njenu pomoć promenila sam se na bolje. Još uvek idem kod nje i terapiju moram da imam najmanje još 2 godine. Imam problema sa paralelnim svetom. Možda neko od vas ne veruje u duhove, ali ja verujem i imam lična iskustva s njima. Znam da mislite da sam luda zbog toga, ali mene to ne interesuje jer znam šta vidim. Razlikujem realnost od mašte i priviđanja. Zanima me astralna projekcija, to je nešto što je stvarno fascinantno za mene. Verujem da ste čuli za paralizu sna, eh pa.. Ja sam je imala ceo letnji raspust, svaku noć. Zato i verujem u duhove. No, nadam se da će mi biti bolje i da ću svoj dar znati da koristim za par godina. Mnogi mi kažu da sam baš zrela za osobu koja je 2005. godište. I jesam. Detinjstvo mi je brzo prošlo, odrasla sam već sa svoje 4 godine. Nekad pomislim da sam baš stara po mom razmišljanju, ali po godinama ne. Opterećena sam raznim stvarima. Život me je naučio svemu, ali najvažnije NIKAD SE NE PREDAJ! Posle svih problema koje sam imala, polako dolazi ta sreća koju čekam od dana kad sam se rodila. Sve će jednom doći na svoje.Evo već duže vreme je moj tata u sekti. Vodio je i mene par puta i još uvek me nagovara da idem tamo. Udaljila sam se od njega jer mislim da je prešao svaku meru. Ne pričamo toliko često. Stalno mi govori da ću biti veća kurva nego moja majka. Mrzi nas više od bilo koga, pretpostavljam. Puni me mržnjom, a najviše protiv mame. Pokušava da kupi moju ljubav tako što bi mi kupio sve što poželim, ali nije sve u tome. Ja njega ne podnosim iz razloga što je naškodio mami i meni. Uvek mi je govorio da mamini roditelji više vole moje sestre od ujaka nego mene. Kao i svaki dečji mozak primio je to i bila sam u stanju da mrzim sve. Sve ovo baš brzo prolazi. A meni je u nekom delu bolje i lakše. Prošlost me ubija i nema dana kad ne mislim na sve što se desilo. Psiholog kaže da nisam bila agresivna ne bih preživela, već bih bila mentalno zaostala. Sada kada sam malo starija u odnosu na napadnu devojčicu iz prvog dazreda, stiglo me je sve. Svaka emocija koju sam propustila u detinjstvu. Emotivna sam, svaka sitnica me zaboli i plačem često. Omiljena serija 13 reasons why opisuje mene i to previše. Skoro kao da ta serija vlada mojim umom, naučila sam mnogo toga. Više ne skrivam suze, osmeh je tu nekad da ne bih zaplakala. Nisam okružena mržnjom što je najvažnije. Jedino dobro u svemu ovome jeste to da neću zavisiti od drugih, razlikujem se i to me čini posebnom samo moram da naučim da snosim posledice. Bilo je dosta pada i neuspeha, ali nastavljam dalje. Kroz glavu su mi prolazile razne misli, mislila sam da je kraj i da nema više ničega. Ipak ima, vidim svetlost iako sam na sredini tamnog tunela. Idem ka njoj i verujem da ću izaći iz tmurnog sveta. Želim da budem prihvaćena i da se više ne osećam usamljeno. Samo treba da verujem. Čuda se dešavaju zaista, samo je potrebna vera u njih. Sada mi je bolje za razliku kako je nekad bilo. Dok sam živela sa tatom bilo mi je zabranjeno da se družim s decom iz ulice jer, kako tata kaže, to nisu deca već monstrumi. Bila sam odvojena od celog sveta. Nisam slavila rođendane nikad. Prvi put sam slavila kad smo se odselile, moj osmi rođendan. Priča se da ja imam 3 prezimena. Nemam, imam jedno. Naime moj tata se preziva Salihagić, to prezime meni piše samo u dokumentima, ali sam uzela mamino zbog svoje sigurnosti. Uskoro ću da izbrišem tatino prezime skroz. Biću samo Vraneš. Ja nisam u dobrim odnosima sa tatom i ne želim da budem posle svega. Istina je, fali mi tata, fali mi porodica, ali toga više nema. Istina je, plačem još uvek, istina je da ne mrzim tatu već samo to mislim. Gde ima tuge, tu je i ljubav. Meni su samo pomešane emocije. Nikada više ne bih živela sa muškarcem, neugodno mi je, jednostavno. Izgubila sam živce, nervira me sve i retko kad sam iskreno nasmejana. Istina je da mama i ja nemamo toliko para da možemo da priuštimo ono što nam je potrebno. Žao mi je što ne mogu da joj pomognem. Nije me sramota da kažem da nisam bogata i da mi je teško previše. Iskreno je sve što kažem ili napišem. Želja mi je da uspem u pisanju, da izađem na pravi put. Želim da imam ljude koji će me podržati u svemu što radim i koji će uvek biti tu za mene. Kao i ja za njih, naravno. Zapravo mislim da sam jaka, kao što kažu Digni glavu, ne plači jer padaju i najjači! U redu je plakati, bolje je da se isplačeš nego sve to da držiš u sebi. Poveri se nekome ko može da te razume. Bićeš siguran. Ja sam dosta toga pogrešila u životu, sad to ispravljam. Znam da me skoro niko ne shvata, ali to je normalno jer nije prošao kroz ono što sam ja. Gde ja idem glavom, drugi ne bi smeli ni nogom. Volim da pričam, volim da pomažem svima i to me čini većim čovekom! Ali samo ne mogu da pomognem svojoj mami. To me boli. Teško je gledati pozitivnu osobu koja hoće da zaplače, a pokušava biti jaka. Sanjam o tome kada ćemo mama i ja biti srećne. Prvo želim svakoj osobi na svetu koja je tužna da postane najsrećnija, pa tek onda ja. Kao što mi je pedagog rekao da uvek izdvojim 5 lepih stvari o sebi, a koju sliku kačim na društvene mreže? Pa onu najlepšu! Ovo može da shvati onaj ko je prošao nešto loše u životu i ko nema samopouzdanja, baš kao i ja. Uvek može bolje i nikada ne treba ići nazad, već samo napred!Ljudi, nije sve kao što izgleda. Osmeh se pretvori u suze, sreća se pretvori u tugu. To zapamtite. Znam kako je kad te ljudi vređaju, a ne znaju kroz šta si sve prošao i zašto si takav kakav jesi. Bila sam na dnu i sada, polako idem ka gore. Nikada ne znam šta će mi sledeći dan doneti. Za mene je sve normalno, dosta toga sam videla i proživela i nimalo nije lako. Sećam se svih momenata u životu, svih lažnih i pravih prijatelja. I šta ako je jedini način da se ne osećaš loše, da ne osećaš ništa, nikad više?Upravo tako je bilo sa mnom u nekom periodu kad me ništa nije interesovalo. Brzo sam odustajala i to je ogromna greška. Čini mi se da je sve ovo moralo da se desi. Drugarica mi je jednom rekla da posle kiše uvek dolazi duga. To mi je novi motiv. Ni naučnici ne bi mogli da nađu pravi odgovor na sve ovo. Više se ničega ne plašim, znam da nisam sama i da ću jednog dana imati sve što mi treba.Znate li možda šta me mnogo boli? To što sam izdala dete u sebi, prave Tamare više nema. Samo je nestala. Nekad pomislim da je ona davno umrla, ali možda se samo krije i želi da bude sama i sluša sebe kako se smeje. Znate taj dečko koji me je voleo, on nije bio zaljubljen u mene, bio je u Tamaru. Onu veselu i dražesnu koje više nema. Drago mi je samo da se ljudi nje sećaju i da je često pominju. Ah nedostaje mi ta mala nestašna devojčica. Šta su maloj Tamari ljudi učinili? Gde je ona? Da li je dobro? Hoće li se ikada vratiti? Uvek ovo mislim i ne znam odgovor... Ona se krije od ovog bednog sveta i smeje se sama, uplašena je sigurno. Valjda će izaći kad svet postane bolje mesto, sad je sama negde daleko. Odvojena od svih. Ta mala devojčica je volela rozu boju i bila joj je omiljena. Nadam se da će izaći i da će opet biti deo mene jer mi stvarno fali, a ipak je ona ta koju sam izneverila. Nisam je štitila. Sad bih je zagrlila najjače što mogu, isplakala bih se i milion puta bih izgovorila reči Izvini što sam te povredila, što sam te ostavila samu. Izvini. To malo dete zaslužuje sreću i svu ljubav ovog sveta. Žao mi je što nije sada tu, pružila bih joj pažnju. Ona zna da je volim i da mi fali. Samo je zalutala na putu do kuće. Vratiće se ona jednog dana. Znam to.Čudno je kako voliš osobu koja više nije tu. Često čujem da ne treba da živim u prošlosti, ne živim samo jednostavno patim za boljim vremenima, onim kad sam donekle bila, tako reći, srećna. Kad sam sama desi se da uzmem svoju sliku iz drugog razreda i pričam... pričam toj staroj Tamari kako vredi i kako mi nedostaje. Ali nema veze, biću u zabludi sve dok se ona ne vrati. Inače da li znate kako je svaku noć spavati u istom položaju? Ja znam. Nekad ima razlike, može se desiti da zaspim uplakana. Legnem, uvijem se kao palačinka, skupim se i grlim svog plišanog medu Zayna. Uplašena sam. Mislim o svemu što je bilo, što se dešava i što će tek biti. Izvinjavam se svom voljenom medi što je skoro svaku noć preplavljen mojim suzama. Ipak je on jedan od retkih koji vide mene kako plačem. Uz njega sam bezbedna. Jeste da sam uplašena, ali on me štiti od svih zlih ljudi i stvari. Da, on je vama samo igračka, ali meni nije. Uglavnom provodim vreme sa svojim igračkama, svaka od njih ima ime i oni su moji pravi prijatelji. Znaju sve tajne i nikom ne govore. Ljutim se kad mi neko kaže da sam matora da bih imala svoje lutke i plišane mede. Nisam stara, dete sam bar još uvek. Samo u drugačijem izgledu i u drugoj osobi. Naglo sam se promenila, a ja znam razlog. To je bilo u julu 2016. Tad je moja sestra otišla od mene, zapravo samo na kratko, a ja sam ostala sama i od tog dana sve se promenilo. Ta prokleta promena... Donela mi je ono samo najgore. Kao što moji drugari znaju, mene svako leto promeni. Promenilo me je i leto 2017. A nadam se da će i ove godine da se pojavi neka druga osoba, ali pozitivna. Imam jake bolove od nerviranja i stalno sam pod uticajem loše energije što baš i nije lepo. Umorna sam previše, stalno mi se spava i mogu bilo gde da zaspim. To se zove narkolepsija. Zbog iste sam i krenula kod novog psihologa, ali pošto trenutno ne idem opet mi se vratila. Pao mi je imunitet, osećam se prazno i muka mi je. Oči su mi često crvene, drhte mi ruke. Posledice su to. Zahvaljujući mom dragom ocu koji ne misli na mene, već samo na sebe. Znate kako, retko ko može biti tata, a on to nije. On je otac. Razlika je ogromna. Mržnja je glupost, ali ja sam to nasledila pa ne mogu da se oduprem. Kako je on mene učio da mrzim sve, tako ja sad njega mrzim. Svaki dan je sve gori i gori. Mislim da više nemam šta da pričam s njim, ali imam neke koristi od njega pa zato još imam neki kontakt sa njim.Mnogo toga mi se izdešavalo da više ne znam dokle sam stigla sa svojim pričanjem o sebi, svom životu i sve što je vezano za mene. Skoro sam bila kod oca, znate šta mi je rekao sa velikim osmehom na licu? Nešto što me je baš zabolelo... Kad moja mama nije bila kući 7 dana, vraćala sam se iz škole i videla komšinicu koja je izgledala kao moja mama! Dozivala sam je rečima Mama, Majko... Kad sam videla da to nije ona bila sam tužna. Eh, pa... Meni je to moj otac rekao i nije mario kako ću se ja osećati nakon toga. Iskreno ja sam zaboravila na to, ali kad mi je spomenuo oči su mi bile pune suza i, naprotiv, ja se ipak sećam svega. Prošlost je jako loša stvar, bar za mene. Ja mislim da ne možeš da se izlečiš od tuge i svih emocija koje si nekad imao. Ipak se to vraća, baš kao i meni i nisi sasvim izlečen. Možda se tako čini, ali ima momenata kada hoćeš da pukneš i ne znaš šta da radiš! Do skoro sam bila raspoložena, niko nije mogao da mi skine osmeh sa lica. A sad ću vam reći zašto! 6.03.2018. sam bila na koncertu sa mamom. Koncert se održavao u Beogradu. Bila su 4 benda. Mama i ja smo išle samo zbog jednog, ali ispostavilo se da ja znam ostale bendove i da ih volim pa sam uživala u svakom trenutku. Drugi bend koji je nastupao je ostavio veliki utisak na mene. Oni su iz Nemačke i imaju super muziku. Tu je bio jedan basista koji mi je brzo privukao pažnju. Čim sam počela da se smejem znala sam šta se dešava! Zaljubila sam se. Kad su završili sa nastupom samo sam gledala u gitaristu iz njihovog benda jer ako je on tu onda su i ostali. Kad su svi završili sa koncertom mama i ja smo izašle iz sale i ugledale smo osobu koja mi se sviđa. Inače sam stidljiva pa me je mama dovukla do moje simpatije! Dao mi je autogram i slikali smo se. Niko nije bio srećniji od mene tu noć.To je bio najtopliji zagrljaj koji sam ikada dobila! Sutradan sam ga našla na društvenoj mreži i tu smo postali prijatelji. Stalno smo se dopisivali i mogu da potvrdim da sam bila najsrećnija devojčica po prvi put. Upoznali smo se bolje i dosta smo slični. Volimo i bavimo se istim stvarima. Bolju osobu od njega nisam upoznala. Mnogo je fin i kulturan. Stariji je od mene 15 godina i zapanjena sam njegovom dobrotom i pozitivnom energijom. Već par dana mu ne stižu poruke i to mi je nanelo pritisak. Navikla sam se na dopisivanje po ceo dan pa sve do 1:00 uveče. Sad kad ne dobija moje poruke sva ta sreća je nestala. Razbolela sam se i kako moja mama kaže to je zato što nisam pričala s njim. Iskreno mislim da je i to problem, bila sam dobro dok smo se dopisivali. Jedva čekam sledeći susret sa njim i nadam se da će dobiti moje poruke i da će sve biti kao pre. Prvi put sam osetila da nekome nisam dosadna tokom razgovora i to je zaista divan osećaj. Zna da želim da objavim knjigu i čini mi se da me podržava u tome. On piše pesme za bend i drago mi je da postoji osoba kao što je on!Mama se često šali na moj račun jer mi se on sviđa, ali to je okej i normalno je. Problem je u meni jer se lako i brzo vezujem za ljude. To je prevelika greška koju svako može da napravi. Želim da pokažem koliko su ljudi zapravo srećni i da treba da cene ono što imaju jer neki tako nešto ne mogu sebi da priušte. Ne dozvolite da se neko oseća usamljeno. Budite ljudi pa makar vas prozivali zbog toga što želite nekome da pomognete. Nikada ne znate kakvu priču jedna osoba nosi iza sebe. Oni najžilaviji su zapravo najemotivniji samo vi to ne vidite. Nije sve za javnost. Mislim da bi drugi trebali da uče na mojim greškama i imam dosta iskustva sa mnogim stvarima. Eto niko moju priču nije znao i prozivali su me, sada kada pričam o ovome niko mi ništa ne govori i svi mi kao pružaju podršku. Znam da me ljudi još uvek ne podnose, ali to nije moj problem. Oni su iskompleksirani, a ne ja. Svi oni najdraži su mi prilično daleko, svi ti prijatelji koji nisu iz istog grada, iz iste zemlje... E oni su mi najveća podrška i mnogo mi znače. Zapamtite niko od nas nije sam čak iako vam se tako čini. Uvek postoji jedna osoba koja vas voli takvi kakvi ste.Kada pričam o zlostavljanju u školi ne mislim samo na vršnjake, mislim i na ljude koji rade u toj ustanovi. Još uvek pamtim šta su pričali za mene. Svaku reč sam upila. To je bila 2016. godina, pretpostavljam da je bio petak, no to sada nije ni važno. Moja sestra je došla kod mene jer je imala razne novosti da mi prenese. Jedna vest je dovela do jako ružnog osećaja i moju mamu, a i mene. Naime ja sam se u to vreme stalno svađala sa mamom i ona je htela da ode kod pishologa u mojoj školi. Majka je zamolila psihologa da me pozove na razgovor, ali to se nije desilo. Tih dana sam čula dosta priča o sebi da nisam znala koja je najpopularnija, ali znam šta nije popularno, istina. Sestra nam je rekla da je na njihovoj odeljenskoj zajednici prisustvovao psiholog. U svim rečima koje je rekla mene je prozivala. Svi su shvatili da se radi o meni, a nakon toga je i spomenula moje ime. Rekla je da sam u sekti, da spavam sa leševima i kosturima, da mi sekire vise po zidovima i još svakave gluposti. Čak je izvređala moju mamu, rekla je da je mi majka vračara. Cela ta priča se proširila po školi i zbog toga su me zvali pogrdnim imenima. Od tog dana sam izgubila poverenje i ne želim da imam bilo kakav odnos sa tim psihologom jer iznosi laži pred svim đacima u školi. I ovo je cela istina kako su mene počeli da prozivaju. U svom novom odeljenju smo imali odeljensku i, naravno, tu je bila ta zla osoba. Bukvalno sve što je izgovorila je bilo vezano za mene. Pronašla sam se i moji drugovi i drugarice su gledali u mene i govorili da psiholog priča o meni. Ja sam na početku školske godine njima rekla šta mi je ta žena uradila i niko je ne voli zbog takvih postupaka. Deca odu kod nje na razgovor i ona im napuni glavu glupostima, a posle toga ide kroz školu i priča o problemima te dece, još se i usuđuje da kaže imena... Evo kako su mene deca zamrzela, samo zbog jedne jako proste osobe.Znate kako je ružan osećaj kad ste sami u mračnoj prostoriji i imate utisak kao da vas neko posmatra? Vaš ručni sat otkucava i čujete samo njega dok tišina razara sve pred sobom. Polako vam se ubrzava disanje i tiho, ali ipak toliko glasno paničite jer vam ne odgovara takav prizor. Razne misli prolaze kroz vašu glavu i odjednom vam zasuze oči. Pokrijete se posteljom jer ste isuviše uplašeni da bilo šta učinite. Ne pomerate se i pokušavate tiho da dišete. Ne možete da zaspite jer još uvek osećate da je neko u toj prostoriji. Osetite dodir i počinjete da drhtite od straha. Ubrzo taj momenat nestaje. Vi ste dobro sve do sledeće noći. Niste sami.Zar ne vidite sve te osobe koje se smeju a oči su im pune suza? Te osobe koje su pred vama srećne i nasmejane nisu iste kao kad su same. Koliko god se činilo da taj vaš poznanik, drug ili čak prijatelj nema probleme i ne oseća tugu, nije baš sve tako. Uzmite mene za primer. Izgledam kao da mi nije stalo, kao da ne mogu da budem tužna, a zapravo je sve suprotno. Osećam i više nego što drugi misle. Imam manu, manu koja me svakog dana sve više i više ubija. Ta mana se ne može pretvoriti u nešto dobro. Mogu da osetim sve što moji najbliži osećaju. Bila to tuga, bol, sreća, ljutnja... Pedagog kaže da mi je to vrlina, ali loše je za mene. Osećam sve i pravi mi opterećenje. Volim što imam razne darove i što sam na neki način posebna, ali opet postoje posledice. Par puta mi se desilo da hoću da puknem pa kažem da više nikad neću da brinem o drugima već samo o sebi. To nije lako jer nisam takva. Naravno da ću uvek biti tu za sve svoje prijatelje i spremna sam da im pomognem uvek. Ja sam tip osobe koja bi skinula jaknu i dala drugu,drugarici ako je previše hladno. Mislim da sam sve pozitivne strane nasledila od majke jer s tatine strane nema ništa lepo i dobro.Moj otac ima čestu naviku da mi preti i da mi psuje majku ili bilo koga meni dragog. Znam da zvuči ludo, ali svaki put kad odem kod njega meni se lice promeni... Pojavi mi se nešto crveno i nije mi dobro. Shvatila sam da mi on donosi nesreću. Imam par drugarica koje vole mog oca jer kažu da je dobar pa me onda napadaju kako ja njega mogu da mrzim. To što je on nasmejan pred njima i što mi daje novac ne znači da je dobar i da mu ništa ne fali. Kad god mi vređa mamu kažem mu da ću ga uništiti. Ako ikada uspem u životu i postanem neko i nešto kunem se da ću mu se osvetiti za svaku bol i patnju koju je naneo mojoj mami i meni. Osvetoljubiva sam samo prema njemu i to je dobro, zar ne? Ne pamtim zadnji put kad sam videla svoju familiju jer mi on ne daje da idem van Srbije. Volela bih da imam normalnog oca koji bi brinuo o meni i mami čak iako nisu više zajedno. Moji roditelji ne govore baš dugo, ja slušam samo očevu lošu stranu gde mi puni glavu protiv svih dok me mama uči lepim stvarima kako da se snađem u životu. Navika mi je da me rasplaču neke gluposti, pred praznike sam videla mnogo lampica za jelku,bile su po celom dvorištu jedne starice. Ta žena nema nikoga ali ipak je okitila svoj dom i učinila ga pozitivnim. E ja sam se na to rasplakala, sećam se svakog Božića i Nove godine, svih poklona i lampica. Boli me kad shvatim da to više nemam. Izgubila sam sve i ono jedino što mi je davalo radost u detinjstvu. Svako ko me dobro poznaje zna da mnogo volim svetiljke, ukrase, mirisne sveće... 2016. sam imala samo lampione u sobi. Gledala sam u njih i oni su mi bili jedina svetlost u sobi jer sam obožavala da provodim vreme tako, sama uz malo šarenilo dok jedem čokolade koje sam ostavila kraj kreveta zbog prazničnog duha. Čak i taj mali delić sreće je nestao.Znam da ovo što pišem brzo menja emocije. Prvo tuga, pa sreća i onda ljutnja. Samo želim da shvatite da se tako ja osećam i da zato tako iskazujem svoj život, emocije su pomešane iz tog razloga. Izgubljena sam u sebi, osećam se prazno i previše brzo menjam ponašanje. Mnogo ljudi je primetilo da u zadnje vreme nešto nije u redu sa mnom, zapitala sam se da li se to stvarno toliko vidi? Pa naravno! Naređala sam loše ocene u školi, a na početku školske godine sam bila super đak. Opet sam u stanju te neke žalosti, samo što je ovaj put postalo gore. Svejedno mi je.

Komentari

Pogledajte ponudu knjižare Korisna knjiga